Film Ajvar Ane Marie Rossi je film o emigraciji, o ljubavi i njenom kraju, ali i o pripadanju, odnosno nepripadanju

Debitantsko dugometražno ostvarenje rediteljke Ane Marie Rossi je jedan od najboljih domaćih filmova ove godine. Film Ajvar je premijeru imao na Palićkom festivalu, a nakon njega je prikazan na brojnim međunarodnim festivalima gde je nailazio na pohvale i kritike i publike.

Vida (Nataša Ninković) i Bane (Sergej Trifunović) su bračni par koji živi i radi u Stokholmu. Za uskršnje praznike oni odluče da posete svoje porodice u Srbiji. Ova poseta će ih naterati da se suoče i sa individualnim i sa bračnim problemima u sredini koja sve stavlja pod tepih i gde se neugodne stvari uglavnom prećutkuju.

Nedostatak dijaloga među supružnicima je prvi znak da u njihovom braku stvari ne funkcionišu. Da li je to sumnja Vide da njen muž ima ljubavnicu, njeno maštanje o mladalačkoj ljubavi koja se nije ni desila, ili sakrivanje negativnog testa na trudnoću – od manje je važnosti. Ono što je bitno je da očigledno nijedno od njih dvoje nema hrabrosti priznati i sebi, i onom drugom, da je njihovoj ljubavi neminovno došao kraj. Neverstvo je zato više posledica nego uzrok njihovih bračnih problema. Razgovor se, međutim, ipak desi, ali prekasno.

Nasuprot ovoj ljubavi koja je već na zalasku, Ajvar nam daje i priču o ljubavi koja nadilazi sve, čak i smrt. Sneža (Vesna Čipčić), Vidina mama, teško se miri sa smrću svog supruga čiju urnu nosi svuda sa sobom. Iako ovo isprva deluje u najmanju ruku čudno, kako film odmiče, shvatamo da je to njen način preživljavanja tranzicije iz života u paru, sa čovekom koga je neizmerno volela, u život usamljene penzionerke.

Sada kada razmišljam o tome, teško da mogu izdvojiti jednu scenu u Ajvaru koja je na mene ostavila najveći utisak jer ih je toliko mnogo i jer je svaka dotakla neku drugu emociju. Sve su užasno poznate i duboko uverljive, a posebno porodična okupljanja i ponovna viđanja prijatelja. Mislim da ne poznajem osobu koja nije sedela makar za jednim prazničnim ručkom i odgovarala na pitanja tipa: „Je l’ imaš momka?“, ako ne onda sledi „Zašto ne?“, a ako da „Kada ćete se venčati?“, ako ste u braku „Je l’ planirate bebu?“, ako je već imate „Je l’ planirate još jednu?“. Možda pitanja nisu ovako direktna, možda nisu ni pitanja već sugestije, ali je ovo poenta. Ono što je sigurno jeste da se malo ko zapitao da li ova zadiranja u intimu povređuju ljude poput Vide koji, uprkos očiglednoj želji, ne uspevaju da dobiju dete.

Pored priče o kraju jedne ljubavi i jednog braka, film se bavi i problematikom emigracije. U intervjuu za Danas Ana Maria Rossi je govorila o tome da je Ajvar generacijski film. Iako ja nisam sedamdeset i neko godište, film sam doživela lično pa mislim da se u njemu može pronaći širi spektar publike. Svako malo čujem da je neko koga znam ili otišao ili planira da ode pa se više i ne iznenađujem na takve vesti. I upravo je taj nedostatak iznenađenja indikator činjenice da je emigracija postala sveopšta pojava.

Bane i Vida su se u Švedsku odselili pre desetak godina. Oboje imaju posao na kome dobro zarađuju što vidimo kroz prostran i moderno opremljen stan. To im, međutim, nije donelo ni sreću, ni emotivnu ispunjenost. Naprotiv, njihov odnos je hladan koliko i domaća percepcija Skandinavaca. Ovo se menja kad god se nađu u društvu porodice ili prijatelja po povratku u domovinu zbog potrebe da ne pokažu ni trunku nesreće u svojim životima. A nesrećni su oboje. I ne samo zbog kraja braka, već i zbog, kako rediteljka kaže, davno izgubljene domovine kojoj jesu pripadali, ali koja je zauvek nestala. Zato je osećaj nepripadanja toliko veliki da sam ga osetila čak i ja koja sam rođena onda kada je ta država već bila na samrti.

Ova melodrama sa odličnim nazivom me je toliko pogodila da sam danima nakon gledanja razmišljala o njoj. I mislim da znam koja mi je omiljena scena, ili dve zapravo. Opraštanja. Jedna gde majka pakuje gomile hrane i na ivici je suza dok se pozdravlja, i druga sa izvinjenjem za grube reči i podsećanjem koliku ljubav dele. Obe su me podsetila na moju mamu i naša opraštanja, iako ne živim u Stokholmu.

 

Piše: Olivera Lazarević