Nova domaća serija o tome šta se desi kada se običan čovek zameri narko kartelu

Gledaoci širom regiona su krajem prošle i u toku ove godine imali priliku da gledaju novu domaću seriju Besa od autora Toni Džordana, a po originalnoj ideji Srđana Šapera. Ova kriminalistička serija je definitivno među najboljim televizijskim sadržajima koje domaća i regionalna produkcija imaju da ponude.

Šta je to toliko oduševilo publiku koja s nestrpljenjem iščekuje sledeću sezonu? Odgovor na ovo pitanje se krije u produkciji koja je nesumnjivo na svetskom nivou. Ipak, produkcija je samo prazna ljuštura ukoliko je priča loša. A priča je sjajna. Ukoliko tome pridodamo odlične glumce iz celog regiona, dobijamo jako dobar završni proizvod.

Priča počinje saobraćajnom nesrećom koja će presudno uticati na živote gotovo svih likova. U toj nesreći beogradski distributer lekova Uroš Perić (Radivoje Bukvić), ubija, ne svojom krivicom, Besijanu Berišu. Ubistvo, pa makar i u ovakvim okolnostima, ostavlja traga na svakome. Sigurno da normalnoj osobi nije laka spoznaja da je oduzela život druge osobe. Međutim, nesreća će po Uroša imati još ozbiljnije posledice budući da je nastradala Besijana bila ćerka Dardana Beriše (Arben Bajraktaraj), najvećeg narko-bosa jugoistočne Evrope. Da bi spasio svoju porodicu, Uroš pristaje da ubije petoro ljudi za Dardana, koji mu daje besu da će ga nakon toga ostaviti na miru. Da stvari budu još komplikovanije, za petama Dardanu, a samim tim i Urošu, nalazi se Interpolov inspektor Petrit Koci (Miloš Timotijević), koji je iz ličnih i profesionalnih razloga rešen stati na put narko mafiji.

Uroš stoga ima nemoguć izbor. Ubiti ili čekati da mafija ubije i njegovu porodicu i njega. On bira ovo prvo i sa svakim novim ubistvom postaje sve bolji, ali i sve manje liči na običnog čoveka sa početka priče. Fraza da je spreman sve učiniti da zaštiti svoju porodicu je u njegovom slučaju apsolutno tačna. Čini mi se da se priča ultimativno neće dobro završiti po njega, šta god da se u nastavku desi.

Besa je svakako presedan na regionalnom tržištu koje polako pokušava da uhvati korak sa „zlatnim dobom“ evropske i svetske televizijske produkcije. Mene lično nervira kada likovi bilo na televiziji, bilo na filmu, umesto svog maternjeg jezika govore engleski, ili u našem slučaju srpski, sa akcentom. Pravo je osveženje videti da Albanci ne govore srpski sa „lj“ umesto „l“. Ovo svakako daje na ozbiljnosti i autentičnosti i narativu i samoj seriji.

Pored pitanja jezika, za pohvalu je i kasting koji je okupio veliku glumačku ekipu iz celog regiona, pa tako osim Bajraktaraja, od albanskih glumaca tu su Gresa Palaska, koja igra Teutu Berišu, i Mensur Safhiu, koji glumi Dardanovu desnu ruku. Uz Bukvića, od srpskih glumaca možemo gledati Hanu Selimović, Radoslava Milenkovića i Milan Marića, između ostalih. Perićevu ženu igra hrvatska glumica Lana Barić, a posebne pohvale idu slovenačkom glumcu Sebastijanu Kavaci koji je za nekoliko meseci uspeo da savlada albanski što nije nimalo lak zadatak.

Serija Besa je upravo ovim regionalizmom na mene ostavila najveći utisak. U regionu, gde se međunacionalna mržnja prečesto viđa u javnom diskursu i gde su stereotipi još uvek jako prisutni, ovakva saradnja na jednom projektu donosi nadu da se pomenuti problemi mogu prevazići. Umesto te mržnje i stereotipa, Besa nam pokazuje da kriminalci ne znaju za naciju i da je novac jedina nacija koju poznaju. Državne institucije bilo koje države regiona duboko su korumpirane i možda nam zato ova serija deluje toliko stvarna i poznata, iako je samo fikcija.

Nadajmo se da u budućnosti svi budući Uroši Perići ovog sveta neće morati da postaju ubice da bi zaštitili svoje porodice, jer ih država ne može zaštititi od kriminalaca, i da nam ovakve priče neće delovati sasvim moguće.

 

Piše: Olivera Lazarević