Neko se bori čitav život, svaki dan i svaki čas za nešto, a neko se bori u određenim periodima u svom životnom veku.
Čini mi se da se meni namestilo da se borim od kada sam uhvatila prvih dah. Nekada malo manje, nekada malo više, ali konstantno.
Borba za sebe, za karijeru, za mesto pod suncem, za zdravlje, za roditelje, za pravdu, da nekome pomognem, borba za život dragih osoba, borba za novi posao, borba za ljubav, borba za banalno, borba za esencijalno. Borba za sve i uvek. Nikada mi ništa u životu nije lako došlo. Za sve što sam poželela morala sam ozbiljno da se pomučim da dobijem.


Uvek u strahu od cunamija, osvrćem se panično i gledam na sve strane, pa i kad je mirno more. Uvek u gardu, od ljudi, od nemilih događaja, od nepredviđenih momenata na koje nemam uticaj, a koji bi me oterali na opet neki početak.
Cenim život. I činjenicu da me nije štedeo, jer sam naučila mnogo toga i u svemu mogu da se snađem. Sa druge strane, takav me je umor sustigao da ne čujem sopstvene misli od teške glave koja često, dok stojim, pada u san.
Opterećena svakim novim sutra, i svime što svako sutra nosi, u borbi sam sa samom sobom, jer je vremena sve manje. Idemo ka kraju života brzo i brže i, ako ne uhvatimo dan i sve što on nosi, nećemo stići da ostavimo svojoj deci još ono malo, što će njima pomoći da se manje bore za dah.


Danas se borim za to da me čuje onaj ko treba. Više ne umem tiho da pričam.
Borim se za još jedan san, za još jedno sunce i još jedno plavo u daljini.Borim se za mir, za vreme da završim započetu knjigu, za pet minuta ćutanja i više vremena za drage ljude.
Borim se da shvatim da iako je slaviti rođendan važno, zapravo treba slaviti život.
Mnogo je kratak, jako nepredvidiv i često nepravedan.
Treba slaviti svaki momenat koji nam oduzima taj dah, jer borba za dah nas, između ostalog, čini živim.

 

Piše: Sara Kru