Bliži se leto, vreme će odmora, a vama je, kao i meni, dosadilo da svake godine tragate za pouzdanom turističkom agencijom i novom dalekom lokacijom koju biste posetili.

Ako ne želite da vam i ovo leto, kao i mnoga prethodna, prođe u redovima na aerodromu, nekom hotelu koji, osim bazena, mora, zabave za decu i sobe, ne nudi ništa više, ova priča je za vas.

Portal Sve o ženi se za vas, na točkovima, uputio ka Jadranu. Uzvišeno planinsko područje, prelepe plave uvale sa pogledom na more zeleno-plave boje, antičko-venecijska sela i gradovi pod zaštitom UNESCO, samo su deo ponude, koji Crnu Goru izdvaja od drugih, već dobro poznatih destinacija.

Ako biste i vi odlučili da na odmor krenete automobilom, predlažem put preko Žabljaka i Nikšića, kojim sam, u pratnji prijatelja i sama išla.

Spuštajući se u zaliv kod Risna možete ići i levo i desno, šta god da odlučite nećete pogrešiti, svako mestašce ima nešto što će vas očarati. Ja sam krenula levo ka Kotoru.

Perast uz čašu vina

Magistralom pored mora, na predivnih 25 stepeni, veoma sam uživala u vožnji. Čula sam da je Perast ove godine uložio dosta sredstava u turističku sezonu, pa sam odlučila da ga obiđem i da se osvežim uz čašu belog vina (srećom ja nisam vozač).

Meni, uvek željnoj mora, pažnju je privukla terasa hotela Conte koja se nalazi tik uz plažu. Nije ni bilo dvoumljenja, već sam opčinjena talasima i mirisom slane vode drugaricama predložila sto toliko blizu vode, da sam ispijajući omiljeno piće gledala u samo dno modrog Jadrana.

Pogled je neverovatan. Opijena zvucima talasa i mirisom mora, u ne tako velikoj daljini, uživala sam u pogledu na dva “verska” ostrva – Gospu od Škrpjela i Svetog Đorđa.

Ostrvo Gospe od Škrpjela nastalo je veštački, nagomilavanjem kamenja na već postojećoj steni. Godine 1630. na kamenom ostrvu izgrađena je i crkva u čijoj se kolekciji nalazi mnoštvo srebrnih kovanica sa reljefima brodoba, opisujući razvoj pomorstva u Boki. Unutrašnjost ove, još malo pa tri veka stare građevine, ukrašena je sa 68 slika baroknog umetnika Tripa Kokolje, a sama crkvena zadužbina bogata je vrednim umetninama.

Na ostrvu Sveti Đorđe nalazi se crkva iz 17. veka i groblje starih peraških pomoraca.

Orahovačka tišina melem za uši

Vreme provedeno na terasi hotela u Perastu brzo je proletelo, pa sam nakon odmora, nastavila put ka Kotoru. U jednom delu, magistrala se odvaja od mora, ali sam ja tvrdoglavo odlučila da se držimo puta koji ide uz vodu.

To nas je dovelo do Orahovca, ne tako popularnog mestašca, koje ostavlja bez daha tišinom, mirom i pogledom na zaliv.

Opet, kao po prethodno dobro isprobanom receptu, tražila sam mesto gde ćemo odmoriti, ručati, a da ni na tren ne izgubimo pogled na prelepi zaliv. I tu nas je čekao Hotel Casa del Mare Amfora sa svojom prelepom terasom, koja je prosto mamila da uđemo i sednemo.

Prvo što sam zapazila po izlasku iz automobila bila je nestvarna tišina, mir i spokoj koje ovo mesto pruža. To mi je bilo neophodno posle beogradskog haosa. Popila sam kafu, napravila par fotografija za album Leto 2019. i latila se menija. E to je bila muka svoje vrste. Kako u moru autentične mediteranske i bokeljske kuhinje, izabrati jelo koje će se uklopiti u ovaj savršeni dan. Odlučila sam se za nekoliko zaboravljenih recepata ovdašnjih baka, napravljenih od najkvalitetnijih svežih lokalnih sastojaka.

Moje oduševljenje hranom navelo je konobara da mi otkrije da većinu sastojaka nabavljaju iz obližnje radnje, koju na svom putu do Kotora moram obavezno posetiti. Iako mi na prvi pogled nije delovala primamljivo ideja obilaska prodavnica po Crnoj Gori, nisam mogla da ne poslušam konobara.

Tako sam se uputila ka Ljutoj. Iako sam naziv mesta nije ni malo privlačan, radnja koju sam posetila veličanstveni je spoj mora, vinograda, najkvalitetnijih šumskih plodova i preukusnih slatkiša iz celog sveta. Ne, tako nešto niste videli. Zove se Cogimar i moja je topla preporuka svima koji bi da obraduju oči, stomak, ali i da se časte nečim što retko gde ima da se kupi.

Kotor – živi muzej Boke

I konačno smo stigli u Kotor, grad koji je već 30 godina na UNESCO listi svetske baštine i jedan živi muzej, kako bi rekli svetski putnici. Na samom ulazu u grad, u trans nas je bacio miris prirode, nebo blistave plave boje i more nestvarnih nijansi, koje se menjaju nekoliko puta tokom dana. Već na ulasku osetila sam se kao junak nekog istorijskog filma.

Bezbroj starih dvoraca, katedrali, crkava čine ovaj grad svojevrsnim muzejom. Stari grad je zapravo izložba razrušenih crkvi, arhitekture inspirisane venecijanskom, gde palata pomoraca doslovno dotiče obe obale. Na sve strane su toliko uske ulice, da se u njima dva čoveka teško mimoilaze.

Ono što Kotorani posebno pokazuju turistima je pomorska istorija prikazana u Pomorskom muzeju, jednom od najopsežnijih muzeja na jadranskoj obali.

Čarobna lepota Kotora leži i u drevnim relikvijama koje su oživeli meštani koju još uvek žive u ovom gradu.

Šetnja gradom nas je odvela i do uspona od 1.200 metara na zidine iz 14. Veka. Iako nisam bilaraspoložena za pentranje po kršu, Crna Gora je ovaj moj poduhvat nagradila nestvarnim pogledom na pokrivač Bokakotorskog zaliva. Verujte, isplati se popeti se i videti tu prirodnu lepotu.

Zlatom obasjan Tivat, kao Monte Karlo

Odmah za Kotorom smo se uputili ka Tivtu, do kojeg se kroz kotorski tunel stiže za samo 10 min. Pošto dosad nisam imala prilike da vidim luku Porto Montenegro, odmah smo se uputili tako. Potpuna suprotnost Kotoru, spoj luksuza, odličnih restorana, skupih, ali chic butika, ogromnih jahti koje sam imala prilike da vidim samo na filmovima, samo su deo ove moderne luke. Pošto sam u Tivat stigla pred zalazak sunca, imala sam prilike da Porto Montenegro dvidim u nekom posebnom, zlatnom sjaju.

Posle predvečernje šetnje kroz stari i novi deo Tivta uputili smo se ka trajektu kako bismo prekratili put oko zaliva i krenuli ka našem hotelu.

Bijela – najlepši biser bokeljske školjke

Stiglo smo na nekih 15 kilometara od Herceg Novog, u malo mesto Bijelu. Ne kaže za džabe pesnik Jovan Suncečić da je “Bijela celoj Boki dika”. Mesto koje je dobilo ime po sijanju plaza na toplom junskom suncu, nudi sve što vam je potrebno za odmor.

Ali polako, doći ćemo i do toga.

Po dolasku sam se smestila u hotel Casa del Mare Blanche, čije ime me je neodoljivo podsetilo na prvi hotel u kojem sam odmarala, na početku putovanja. Od ljubaznih vlasnika i osoblja saznajem da je ovaj hotel samo jedan u lancu od sedam, koliko Casa del Mare poseduje (jedan objekat je u Orahovcu gde smo bili na početku čarobnog letovanja, tri u Dobroti pre Kotora iz pravca Perasta, dva u Kamenarima kod trajekta i jedan u kojem sam odsela).

Bližila se večera, a ja sam želela da uhvatim bar deo predvečerja ovog bokeljskog gradića. Tik uz obalu nalazi se putić duž kojeg su nanizane starinske kuće ušuškane vrtovima palmi, maslina i ruža. Šetnja Bijelom može se uporediti kao posmatranje umetničke slike u galeriji. S jedne strane opkoljena brdskim vencima, vinogradima, maslinjacima, a sa druge slobodno prepuštena moru, Bijela je definitivno ostavila utisak na mene.

Posle duge šetnje, opijena lepotom ovog malog mesta, uputila sam se nazad u hotel gde me je čekalo pravo umetničko delo hotelskih kuvara, taman da upotpuni ovaj dan i neverovatne slike koje će zauvek ostati urezane u mom sećanju, ali i telefonu.

Posle mediteranske večere na ponti i nekoliko čaša prelepog vina domaće proizvodnje, uputila sam se u sobu, kad tamo vrhunac večeri – ogroman krevet i tuš kabina koja gleda na zaliv. To je sve što mi je bilo potrebno da zaokružim dan pun predivnih slika..

Jutro posle spavanja na oblacima započela sam na terasi uz kafu, spremna da nastavim putovanje.

Herceg Novi – grad stepenica i mimoza

Odmor u Bijeloj dobro je došao pred posete gradu stepenica i mimoza, Herceg Novom. Niko nije otišao u Novi, a da po povratku nije izgubio bar koji kilogram. Tu zahvalnost dugujemo stepenicama, kojih u ovom gradu smeštenom na terasama obranaka Orjenske planine ima oko 100.000.

Sjajni trgovi, elegantne crkve i impozantne tvrđave iz 15, 16 i 17. veka savršeno su ukombinovani sa modernim kafićima, restoranima i barovima. Puno toga da se pročita, obiđe, kako noge ne bi bile umorne samo od stepenica.

Herceg Novi je grad u kojem su stalno ili povremeno živeli mnogi umetnici – pisci, pesnici, muzičari. Petar Petrović Njegoš, Simo Matavulj, Mihajlo Lalić, Branko Lazarević, Dušan Kostić, Branko Ćopić, Desanka Maksimović i Arsen Dedić samo su neki od njih. U Herceg Novom je od 1964. živeo i naš nobelovac Ivo Andrić, gde je i umro posle jedanaest godina.

Zbog svojih lepota i mirisa nije ni čudo što je bio utočište mnogim umetnicima.

Crna Gora na drugačiji način
« 2 od 23 »

Piše: Frau Ana