Prve dve stvari na koje sam tokom proglašenja vanrednog stanja pomislila bile su, kako će deca da nam podnesu promene i da li ćemo imati od čega da živimo. Decu je ova situacija umnogome pogodila i promenila im navike. Bar je to slučaj sa mojim detetom. On je do tog dana sa radošću tri puta nedeljno odlazio na treninge, tri puta na časove glume, jedanput na nemački, jedanput u muzičko zabavište, u međuvremenu u parkove, na rođendane i druženja s vršnjacima. Neko bi prokomentarisao: previše svega, kad se to dete uopšte igra i odmara? Mom detetu, kao i, verujem, mnogoj drugoj deci, društvo i aktivnosti prijaju. Mom detetu su promene i kretanje jako bitni. Parkovi oko nas uglavnom su betonski, a i u gradu kakav je naš teško da bismo se usudili sedmogodišnjake puštati same napolje da se igraju i nalaze s drugom decom. Dakle, opet su usmereni na nas, odrasle, našu pratnju i slobodno vreme kojim jedva raspolažemo. A da im aktivnosti van kuće prijaju, kao i da su im preko potrebne, to se još više pokazalo tačnim tokom cele ove situacije.
Odjedanput im saopštavamo da od sutra više ništa neće biti isto. Nakon dva dana ustajemo da gledamo školu na tv-u. Susrećem se sa negodovanjem i komentarom da to nije škola, nego stan. Kreće vrpoljenje za vreme časa, dosadno mu je, ovo je u školi već rađeno, kakav sad domaći kad smo rekli da škole nema itd. I tako iz dana u dan, sa usponima i padovima, poslednjih dana uglavnom padovima, koncentracije, motivacije, tolerancije, i moje i njegove. Dakle, ne kukam, govorim iskreno kako je to kod nas. Uz sve moje pedagoško obrazovanje, iskustvo i znanje, biti učiteljica svom sopstvenom detetu, naročito u okolnostima kakve su ove, vrlo je teško.
Jave mi se drugarice sa dvoje i više dece različitog uzrasta koje su takođe dovedene u situaciju da rade od kuće i vrše ulogu učitelja i vaspitača uz obavezno slanje dokaza o postignućima i na jednu i na drugu adresu, a nemaju ni pedagoško iskustvo. E, tek su njihove priče za vrisak. Od besa, muke i nemoći. A razumevanja nigde. Svi mi volimo svoju decu najviše na svetu, svi volimo da provodimo vreme s njima. Često i patimo za tim vremenom koje nam zbog posla i drugih obaveza nedostaje. Nisu deca kriva za ovo što nam se dešava. Ali smo mi zajedno sa njima u velikom broju slučajeva stavljeni pod takav pritisak sa svih strana, uz onu gore pomenutu brigu za egzistenciju, koja je ključna i vezana za sve ove ostale sfere života, da često stičemo utisak da gubimo i konce i razum, uz neki čudan premor i rasejanost, zbog kojih na kraju dana ne možemo da utonemo u san. Pa krenemo da se jadamo jedni drugima, pa nam se čini da nam ne postaje lakše, nego postajemo još besniji zbog svega što nam se dešava, a na retko šta možemo da utičemo, počesto ni sami na sebe.
Da li su naša deca profitirala od korone i dobila vreme sa svojim roditeljima koje im je dugo nedostajalo? Možda neka jesu, to je opet zavisno od situacije u kojoj se roditelji nalaze. Možda je neko imao vremena i strpljenja da sa decom organizuje kreativne radionice kod kuće, imao dvorište u gradu ili van grada u kojem su mogli da se kreću, bave sportom ili prosto izduvaju i nadišu, možda su imali sreću da ne rade, a da ne brinu za egzistenciju, i ja im ne zavidim, samo žalim što su meni dva meseca prošla u glavoboljama zbog online nastave i moje i njegove, u slanju mailova mojim đacima i njegovim učiteljima, trčanju u nabavku i čekanju u redovima, a kad bismo se prošetali, i u optužbama okoline.
Možda smo uspeli da nadoknadimo neko propušteno gradivo s kojim je imao poteškoća, a od kreativnih stvari imali smo za domaći da pravimo origami, iskreno, više ja nego on, da se smirim. O profitiranju, ne znam šta bih rekla. Tri stvari mogu da navedem kao pozitivne, bez onog ali. Počeo je da jede svašta što ranije nije hteo, jer to je to što imamo, a napolje se ne može. Čitao je kao i do sada za časove glume knjigu nedeljno. I treće, za njega najvažnije, zahvaljujući svojoj ljubavi prema televiziji i praćenju teme pandemije, kao i onim gore navedenim šetnjama, ispunjena mu je želja da se kao reporter pojavi na televiziji, obori sve rekorde gledanja priloga na mrežama i bude repriziran dva puta, malo li je. Eto i kvalitetnog proizvoda vremena provedenog ispred ekrana i u šetnjama s majkom pod maskama. Dakle, njemu je korona, takoreći, donela uspeh.
A ja ću zauvek biti stava da su vrtić i škola za decu zakon, da vaspitači, učitelji i nastavnici nisu džaba to što jesu i da svako treba da radi svoj posao. Ja nikad nisam i neću biti control freak i nadam se da će posle svega mnogi roditelji početi više da cene vaspitače, učitelje i nastavnike, jer kad je nama s jednim, dvoje, troje naše dece ovakav haos, tek tada treba da se poklonimo ljudima koji tu istu našu decu i još mnogo druge istovremeno trpe, disciplinuju, a i svačemu nauče. A sad odoh da nastavim pregledanje radova, i njegovih i tuđih.
Piše: Frau Marin