Svuda oko nas sve se sija, šljašti, nudi se i privlači. Bilo da su to bilbordi, svetleće reklame, plakati, reklame po marketima, televizija ili internet sadržaji, sve je smišljeno da bi nam privuklo pažnju. A najviše najmlađoj populaciji. To šarenilo i brzo smenjivanje slika i sadržaja ih strašno privlači, ali i ostavlja posledice u ponašanju i koncentraciji. Živimo i žive brzo, menjamo tokom dana mnogo lokacija i okruženja, a pored toga nam se brzo smenjuju slike, kanali, internet-sadržaji i registrujemo i upijamo gomile informacija, kako mi veliki, tako i oni mali.

Naučeni na takvu svakodnevicu, doživljavaju svojevrsni šok kada se u predškolskom, a potom i školskom uzrastu, suoče sa slikama i tekstovima koji miruju. Slike su sad tu, ne mogu da se pomere, uvećaju ili modifikuju, ukoliko im se ne sviđaju. Tu je i neko koga treba da slušaju i da prime od njega informaciju. Dok sede mirno. I da posle svega nešto i reše ili zaključe. U velikom broju slučajeva sada dolazi do poteškoća, kako u tom sedenju mirno i fokusu na određenu stvar, tako i u mogućnosti da se dati zadaci savladaju. Počinju da zevaju, treskaju nogom, kašljucaju, uzdišu s mukom, ili se samo isključe i legnu na sto.

Neko će reći, krivi su roditelji koji su ih navikavali na telefone, tablete i ostale uređaje za “čuvanje i smirivanje dece”. Mislim da ne leži problem samo u tome. Deca su sa svih strana okružena gore navedenim okupatorima pažnje. Njih takve stvari uglavnom i zanimaju. Mi možda treba da prestanemo da ih upoređujemo sa našim generacijama. Danas se jednostavno živi drugačije, a deca samo prate nove tehnologije, koje su i nastale zato da bi nas oduševljavale i da bi se konzumirale. Možemo mi da ih sklanjamo od svega toga, ali onda se postavlja pitanje prihvaćenosti u društvu. Može li dete opstati u društvu u kojem veći deo dece prati dešavanja na internetu, prati influensere, jutjubere i igra aktuelne igrice? Rekla bih da ne.

U redu je i treba da se uči i čita, ali treba živeti i u skladu sa vremenom. A svako vreme nosi nešto svoje, nešto novo i zanimljivo. Ne možemo očekivati od njih da ne rade nešto što vide od nas. Analogija je ista kao i sa psovanjem i lošim navikama u ishrani. Naravno da treba da kontrolišemo i doziramo konzumiranje uređaja i mreža. Ali jedan od najvećih problema po mom mišljenju je što škole, nastavno osoblje i sam program ne poznaju navike, afinitete i razmišljanje današnje dece. Ne mogu oni na isti način rešavati zadatke kao što smo mi. Nemaju istu logiku kao mi što smo imali. Razmišljaju i reaguju brzo, upravo onako kako i žive. A škola je sve suprotno od toga.

Najavili su nam ponovne reforme i prelazak na učenje kroz logičko zaključivanje i korišćenje različitih medija u nastavi. Neki se radujemo, neki će se šokirati. Deca će možda početi logički zaključivati i drugačije razmišljati, a šta će biti s nastavnicima i roditeljima bubalicama, to ćemo tek videti. Do tada, imamo opciju da se moderno nerviramo, ili da budemo tamo negde “omiljeni” i bubamo.

 

Piše: Frau Marin