Zbirka priča Vukašina Štrekera Daleko od Menhetna o drugoj strani „američkog sna“

Daleko od Menhetna sam pre doživela kao roman sa nelinearnim narativom nego kao zbirku priča. Centralni lik svake od priča je Vuk koji je, kako na poleđini knjige i piše, piščev alter-ego. Vuk se po završetku rata 1999. godine preselio u Ameriku iz razloga koji su manje-više opšte mesto i koji nisu detaljnije elaborirani pa i nismo sigurni šta je bio presudni motiv. Rat je, uostalom, i više nego dobar razlog za odlazak. Kroz devet priča pratimo njegov život u novoj zemlji i trnovit put ka ostvarenju, odnosno propasti „američkog sna“.

Upravo taj odnos prema „američkom snu“ je najkvalitetniji deo knjige Daleko od Menhetna. Pisac kroz opis verovatno sopstvenog trnovitog puta u Americi daje jedno drugačije viđenje emigracije. Protagonisti njegovih priča nije nimalo lako navići se na potpuno drugačiji način života otežan u njegovom slučaju i nelegalnim statusom koji je imao tokom prvih sedam godina. Ovo je, po mom mišljenju, najvažnija poruka koju knjiga prenosi svojim čitaocima, a to je da uspeh nije instant i da su ponekad potrebne godine mukotrpnog rada da bi se do njega stiglo. Taj uspeh je i duboko subjektivan osećaj, jer, na kraju krajeva, svakom od nas znači nešto drugačije. Upoznati omiljene pisce nekom ne znači puno, a drugima znači sve.

Ova knjiga će vam dati i drugačiji opis same Amerike od holivudskih filmova. Iza sjaja Zapada su obični ljudi koji jedva sastavljaju kraj sa krajem, kakav je i naš glavni lik. Siromaštvo, na žalost, nigde na svetu nije iskorenjeno, a drastična razlika između najbogatijih i najsiromašnijih je možda najvidljivija u američkim metropolama poput Las Vegasa ili Njujorka. Uostalom, upravo na bogatom Menhetnu se nalazi i Harlem koji je na toliko lošem glasu da vas jako često čak ni taksisti tamo neće voziti.

Sa druge strane, odnos prema ženskim likovima među najvećim manama ove knjige. Žene su uvek epizodni likovi u Daleko je Menhetn i opisane su iz stereotipne muške perspektive koja na žene gleda kao na seksualne objekte. Ni za jednu od njih nismo propustili da dobijemo opis grudi i zadnjice. Vukov odnos prema ženama mi liči na klasično muško hvalisanje i na seksualnu objektivizaciju drugog pola.

Iz tog razloga, priča koja mi se najmanje dopala je pretposlednja, Seks i grad, posebno Vukove avanture sa Nemicom, Francuskinjom i Španjolkom. Ne zvuči li ovo kao početak nekog vica gde ih Srbin na kraju nadmudri? Potrebno je da naglasim da nisam puritanka kojoj smetaju grafički opisi seksa, budući da taj aspekt priče ne nalazim nimalo spornim. Ono što mi se nije dopalo je nekongruentnost lika. Ljudi doduše često i nisu kongruentni, pa možda mene samo nerviraju takvi ljudi. Ipak, lik mi je kroz ovu priču delovao kao osoba koja konstantno priča kako želi ozbiljnu vezu, ali u stvarnosti juri mnogo mlađe devojke koje mu na kraju služe samo za provod. A onda je po pravilu depresivan, jer mu je život prazan.

Iako ovo nije my cup od tea, knjigu bih svejedno preporučila, jer se iza grube površine ipak krije priča o drugačijem i duboko ljudskom i realnom iskustvu emigracije. Nisu svi koji su otišli „uspeli“, niti je uspeh na zapadu zagarantovan svima. Kao i uvek, treba mnogo raditi ili imati mnogo sreće. Daleko od Menhetna nije topla ljudska priča i zato će vas naterati da makar razmislite o svojoj predstavi Zapada kao dela planete gde vlada izobilje. Možda ćete uvideti u kakvoj ste zabludi bili.

 

Piše: Olivera Lazarević