Postoje različiti, ali u suštini veoma slični načini proslava dečjih rođendana u današnje vreme, ukoliko su u pitanju proslave u dečjim igraonicama. Razlika je u nijansama. Odnosno u količini naručenog keteringa, gramaži torte, cenama slatkih stolova i vrsti animacije. A postoje i različiti tipovi gostiju. Ja bih izdvojila neke od njih, koje sam iz zabave tokom godina posmatrala.

U prvi spadaju oni koji nijedan rođendan ne propuštaju, a meni se čini da se najčešće van vrtića ili škole ni sa kim od te dece ili roditelja ne druže. Oni često na proslavu stignu i pre samog slavljenika, a majka u tom slučaju vodi dalju evidenciju ko je kad stigao. Zašto bi to neko radio? Ostavljam vam da sami smislite odgovor.

Drugi tip su oni koji se takođe baš i ne druže sa slavljenicima, ali će najnormalnije da dođu čoporativno, otprilike, mama, tata, pas i kravata. Jer, ako je neko izdvojio novac da proslavi detetu rođendan i spremio bogatu trpezu, daj da svi kolektivno odemo taj dan da iskonzumiramo šta se nudi pa da ne moram da nam pravim ručak. Ovom što slavi, a koji će cele godine da otplaćuje rate za to zadovoljstvo, verovatno je svejedno. A možda i nije. Ali, šta nas briga.

Evo je i gospođa što u 18h, a bogme i u 15h, voli da drmne dupli viski. I dva, tri, pa tako do nekih 7, u zavisnosti od toga da li je zakup igraonice uplaćen na dva, dva i po ili tri sata. Ako, pak, nema viskija, može i vinjak. A voli i da prigovori konobarici da joj to ne izgleda kao dupli. Ona npr. na rođendane u jutarnjim terminima ne dolazi. I tu sami zaključite zašto.

Potom imamo fenomenalne scene gde se pored svih đakonija pojedinoj deci iz ranca vade slatkiši koje je mama ponela od kuće. Zašto? Zato što gospodin ovo sve iz porudžbine od nekih par stotina pa i do hiljadu evra – ne jede. Ne, nije alergičan. Dakle, znamo šta je. I koje nazive tome možemo da damo. Ostatak sveta je uglavnom divan i kulturan.

Tu su oni ljudi što pokupe i dovedu više dece, a zauzmu mesto za jednog odraslog, jer verovatno shvataju da je u pitanju dečja zabava. Za razliku od onih koji decu uopšte ne dovode, ili samo kod nekoliko odabranih slavljenika. U većini slučajeva roditelji ne žele da ih dovedu jer im se možda roditelji slavljenika ne dopadaju, ili smatraju da nisu istih talasnih dužina, imovinskih stanja ili kulturne uzdignutosti. I njima, dakle, nije bitno to da deca treba da se zabavljaju i druže.

Na kraju dolazimo do ljudi koji su došli jer vas i vaše dete istinski vole i poštuju. Pritom je takva prilika jedna od retkih, a ponekad, nažalost i jedina u toku godine, kada se srećemo. Tu se vraćamo na ono odlaganje života koje nam je doba konzumerizma zapravo i donelo. I onda nekako ispadne da su nam preostale samo specijalne, a bogme i specijalno skupe prilike da organizujemo viđanje sa dragim ljudima. Tužno, ali istinito. Vremenom već pretpostavljate ko će da se pojavi, u kojem broju, ko će da (ne) potvrdi i dođe, a ko neće ni da se oglasi, niti da dođe, koliko čega da naručite, ko će da vam se obraduje, da pohvali trud, a ko će doći da bi snimio situaciju, sve ponuđeno i po mogućstvu da nađe neku manu. Vezanu za količinu čokolade ili lešnika u torti, recimo. Ili maskotu kojom se pedesetak dece oduševilo, ali je baš njihovo dete doživelo traumu i mora da napusti slavlje.

I kad mislite da je sve pod kontrolom, ne opuštajte se previše. Dajte se iznenaditi. Svaka vrsta iznenađenja je tu da nam začini živote. Kako god.

Piše: Frau Marin