Živimo u svetu koji je promenljiv, u kome se norme smenjuju, a sa njima i ono što se od nas očekuje. Kao žene, kroz vekove smo prolazile kroz razne faze i očekivanja koja su varirala od brige o domaćinstvu, radova u poljima, čuvanja dece, dok smo živele bez prava na glas; čak i glas u supstvenom braku. Evoluirale smo do toga da smo mogle dobiti posao kućepaziteljke, medicinske sestre ili učiteljice, dok se naš glas, naravno, i dalje nije računao. Očekivalo se da žene postanu majke što ranije, da se udaju i služe svom suprugu i domaćinstvu, dok se njihovi snovi nisu računali. Nije bilo važno o čemu žena sanjari i šta je to što bi je učinilo ispunjenom i ornom da tako ispunjena učini čoveka, koga je sama izabrala, srećnim, a da se onda ostvari u ulozi majke.

Školovanje je bilo misaona imenica, a one žene koje su ipak uspevale da se izbore za knjigu i diplomu stručne spreme, često su bivale osuđivane i sputavane u ostvarivanju svojih karijernih ciljeva. Bilo im je teže pronaći partnera, udati se i ostvariti u ulozi majke, jer pobogu, kako će se osećati muž čija je žena zaposlena i ne dočekuje ga kod kuće sa skuvanim ručkom, ispeglanim košuljama, dok je, pritom, i sama tip-top uređena?

Godinama su se žene borile za svoja prava, a obruči društva postepeno popuštali. Dogurale smo do mogućnosti da se školujemo, udajemo iz ljubavi, rađamo decu posle dvadesete godine, radimo poslove jednake onim koji su ranije bili namenjeni isključivo muškarcima. Ali, da li smo se oslobodile društvenih stega u potpunosti?

Uz feminizam, progresivno razmišljanje i konstantnu borbu za svoja prava, žena je stigla do cilja. Ali, usput se i vreme, još jednom, promenilo. Školovanje je omogućeno svima, a žena koja želi da se ostvari u karijeri u proseku završava školovanje u svojoj 25-oj godini, ako ne i kasnije. Tada želi malo i da proživi, da uživa u plodovima napornog rada, ostvari se u karijeri, dostigne određeni društveni položaj, putuje svetom, a tek onda pronađe partnera pored kojeg se oseća ispunjenom i sa kojim bi osnovala porodicu. Zvuči idealno, ali koja je cena svega toga?

Društvo (i biologija), i dalje nameće svoja pravila. Do kada bi žena trebalo da se uda, do kada da rodi dete? Kada za nju postaje kasno i kada dobija obeležje “baba-devojke” ili “usedelice”.

Na koji voz žurimo, koji smo namerno propustile, a koji strpljivo čekamo? To je samo na nama, iako ne možemo da sprečimo da se ipak zapitamo: da li je društvo u pravu i da li nam biološki sat prebrzo otkucava?

Srećem sve više žena u kasnim 20-im i ranim 30-im godinama koje počinju da osećaju anksioznost pokrenutu činjenicom da se još uvek nisu udale, da se nisu ostvarile u ulozi majke, dok je velika većina njih veoma uspešna u drugim aspektima života. Čak i dame koje su u vezama osećaju pritisak da bi trebalo što pre da se udaju za svoje partnere, jer društvo tako nalaže. Često se zapitam i pokrećem ovu temu – da li je to njihov strah. ili strah društva koji im je nametnut? Pogađate, većina žena oseća socijalni pritisak, dok same u pojedinim slučajevima smatraju da su nespremne na taj korak.

Usled straha da će na neki od vozova zakasniti, da će ih društvo osuditi, biološki sat otkucati, a onda i straha da će postati majke pre nego što su na to spremne, da su možda odabrale partnera za kojeg nisu sigurne da će im pružiti sreću u braku, žene postaju anksiozne. Počinju da pate od konstantne nesigurnosti koju svaki dan donosi, usled nedonesenih odluka koje im “vise nad glavom”. Usput, prestaju da uživaju u životu za koji su se toliko žustro borile i koji su same, svojom voljom, kreirale. Tako anksiozne i zabrinute srljaju u brzinske, nepromišljene odluke, odlučuju se za nešto što im drugi savetuju, a u šta same nisu sigurne, i neretko, prave greške svog života. Upuštaju se u veze sa muškarcima koji na papiru zvuče dobro i koji će, možda, biti dobri očevi, dok su same nesigurne u ljubav prema njima. Neke, pak, odlučuju da to nije život za njih, a ne prepoznaju mogućnost za nešto između kao opciju; tada i one završavaju posvećene poslu prema kome vremenom postaju ravnodušne i koji prestaje da ih ispunjava, biraju da ostanu same samo da bi se suprotstavile društvenom pritisku i dane provode nesrećne i usamljene.

Ni jedno, ni drugo, nije odgovor na situaciju u kojoj se žena nalazi. Ne postoji tačan odgovor. Tačan odgovor je jedino onaj jedinstveni, onaj koji potiče od glasa Vašeg srca, onaj koji je samo i iskljucivo VAŠ.

S obzirom na to da se društvo često menja, da su norme fluidne i da mogućnosti u svetu napreduju rapidno, pokušajte da same odlučite šta je to što je pravi izbor za Vas i da razumete da je taj isti svet mesto koje je puno opcija kojih je svakim danom sve više. Stvari ne moraju teći redosledom koji su nam drugi nametnuli, deca se ne moraju rađati samo u brakovima, ljubav ne morate krunisati brakom da bi ona bila prava, a ukoliko biološki sat ipak otkuca, zbog čega napušteno dete ne bi pronašlo ljubav baš u vašem naručju?

Za SVE, drage moje, postoji rešenje, a mogućnosti je bezbroj.  Jedino je važno da život živite onako kako isključivo Vama odgovara i da sebe učinite ponosnom na sve ono što ste u životu postigle. Živite život na koji ce Vaša 96-godišnja Vi biti ponosna!

 

Piše: Suzana Sjeničić, psiholog