Bio je osunčan mart baš kao ovaj sada.
Sedela sam u zadnjoj klupi u gimnaziji kada se uveliko pričalo o tome sa će našu zemlju bombardovati. Niko to nije shvatao ozbiljno jer su nam već toliko puta pretili, tako da ni tog martovskog dana niko nije obratio posebnu pažnju na tekuće vesti.
Samo što smo došli u školu, razredna nam je kratko rekla da je situacija ozbiljna i da iz bezbednosnih razloga treba da napustimo lokaciju, uz dodatak da će nam biti javljeno na koji način ćemo završiti razred.
Ta reč je odzvanjala svima. Lokacija.
Zapravo – meta.


Došla sam kući i obukla belu duksericu koju sam prethodno veče dobila od tadašnjeg dečka.
Moja porodica i ja smo sedeli u dnevnoj sobi i pratili vesti ćutke. Nikome nije palo na pamet da radi bilo šta drugo, čak ni da skrene misli. Kada je doneta odluka da se raspušta škola, znali smo da više nije svejedno šta će biti. Postalo je stvarno. Dešavalo se. I mi na to nismo bili spremni.
Iz sata u sat, stvar se menjala, da ne kažem pogoršavala, i ubrzo zatim mi smo zvanično bili u RATU. Posle nekoliko sati ćutanja i gledanja vesti na svim tadašnjim kanalima, pitala sam mamu da li da spakujem jednu kutiju sa najdražim uspomenama i albumima za slike ( jer tada nije bilo društvenih mreža da nam ponešto i sačuvaju), i odnesem u podrum kod prijatelja iz detinjstva koji živi preko puta nas.
Nisam razmišljala o tome što mi nemamo podrum i tehnički nemamo ni kako da se zaštitimo, ali sam mislila na uspomene. Ako se nešto desi, unište nam kuću, da imam slike, da imam nekoliko bitnih knjiga, parče nakita od majke i lutku iz detinjstva.
Mama me je pogledala i tiho, bez ikakve panike u glasu ili neke nelagode zbog situacije, rekla: ako se tako osećaš i to želiš, tako uradi.
Pomislila sam, da li je moguće da je meni sve ovo strašnije nego njima? Valjda je to normalno, ja sam ipak “dete”.
Mama i tata su izgledali potpuno pribrano, što u izrazu lica, što u glasu, pa je bratu i meni to ulivalo poverenje da je situacija trenutna, da će biti kratka, da “neće po kućama i civilima” i da će sve biti sasvim i brzo u redu.
Naši roditelji su odigrali uloge života i za to im je trebalo dodeliti Oskara.

Dvadeset i jednu godinu kasnije sedim u dnevnoj sobi sa mojom novom porodicom.
Moj muž i ja, ćutke gledamo vesti i iz minuta u minut pristižu informacije.
Ispred mene sede naše dvoje dece i sada ja treba da igram za Oskara.
Nema više mame, da je pozovem telefonom i pitam za savet. Nema ni tate. Spasili su se novog doba i novih katastrofa.
Ja gledam pravo i slušam. Pa onda i čitam. Sve nove tehnologije su u igri i ne znam da li je sreća ili prokletstvo što sada, tih mnogo godina kasnije, ja u milisekundi dobijam informacije širom sveta.
Dugo ćutimo.
Moj muž ne priča u teškim situacijama.
Vesti su loše sa svih strana. Osećam se kao da smo ponovo u ratu.
Opet smo zatočeni. Svi letovi su otkazani. Sve granice su zatvorene.
Ceo svet je u haosu. Osećam se paralisano. Da li je moguće da smo bili toliko naivni? Da nismo svemu pridali značaj? Da smo mislili da smo daleko i dalje i da nam taj “običan grip” ništa ne može. Da li je moguće da naša zemlja nije spremna za sve ovo iako je tri meseca ranije sve počelo.
Da li je moguće da, umesto da priznaju grešku i organizuju se najbolje što mogu, oni svesno unapred potencijalno žrtvuju hiljade života, pre svega medicinskog osoblja, koje nema ni zaštitne maske ni odela za borbu protiv nove bolesti današnjice? Da li je moguće da ćemo biti u situaciji da biraju između tvog oca ili moje majke, ili svih starijih od 50 godina, jer treba izabrati one koji mogu da žive duže…Ko će se igrati Boga i odrediti ko treba, a ko ne treba da živi.
Nismo jedini na svetu koji nismo ozbiljno shvatili da nisu samo voda i vatra najopasniji faktori ljudskog roda.
U zemlji nadomak naše se upravo odlučuje o tome ko će živeti a ko ne, jer prosto nema resursa da se pomogne svima.
Mi smo samo dve nedelje daleko od te zemlje u ovom trenutku.
I dalje, pola nacije se ponaša kao da se ništa ne dešava i, blago rečeno, sprda se sa situacijom, nesvesni činjenice da potpomažu moguću masovnu smrt. Da, samo nepridržavanjem mera koje su sugerisale zemlje koje su već u velikim problemima, stvaraju isti scenarij u našoj zemlji.
Zašto smo prokleti i nadmeni? Zašto smo najpametniji? Zašto smo toliko sebični da ne čujemo kad nam se kaže…zašto moramo uvek da naučimo na svojim teškim greškama kada je tako malo potrebno organizovati se i na dobar način učestvovati u spasavanju, a ne u širenju…?

Problem je veći od svih nas. Od svake pametne glave. Ujedinimo se i sačuvajmo se.
Ostanite kod kuće. Zaista nije toliko teško. Razmislite o životu. Uradite stvari koje niste do sada. Trivijalne i pametne. Pretresite orman i pročitajte knjigu.
Budite sa sobom. Sa decom. Sa tom osobom sa kojom ste ranije želeli da provedete svaki slobodan trenutak.
Moji voljeni su već napustili ovaj svet. Ali mi je jako stalo do svih koji imaju svoju šansu da žive.

 

Piše: Sara Kru