Danas se mnogo govori i piše o majkama koje iz različitih razloga ne mogu da doje svoje bebe, te su se kod mene sumnja i strah javili i pre nego što sam ušla u drugo stanje. Bojala sam se da li će poteći uopšte, a ne da li ću imati dovoljnu količinu mleka. U tom moru informacija o značaju majčinog mleka, o načinima kako podstaći laktaciju, izostali su podaci kako se ponašati u situaciji kada se stvara više mleka nego što je to mojoj bebi potrebno.

Iznenađenje i za mene i za medicinsko osoblje u porodilištu bilo je što mleko “curi na sve strane“. Ali se sve i završilo na iznenađenju! Dok sam ja, nažalost, viškove mleka prosipala, mnoge bebe su ostale bez najzdravije i najvrednije tečnosti. Ne želim da odgovornost prebacim na druge, ali u ovom slučaju izostala je, ako ništa drugo, onda podrška medicinskih radnika, barem informativnog karaktera. Da, čula sam da postoji negde u gradu mesto gde se donira mleko, ali na koji način, koliko, kada, nisam imala informacije.

Kako očekujete od majki da znaju kako se pravilno postupa sa viškom mleka, dok leže na Klinici čija je osnovna delatnost briga o bebama, majkama, pa i dojiljama? Više puta tokom dana, u porodilištu, obilazile su nas medicinske sestre, svaka bi me zatekla kako bacam višak mleka i samo je jedna rekla da bih mogla da sačuvam, da ponesem kući, a onda da prospem u cveće!

Kasnije sam saznala, putem interneta, da je u okviru delatnosti Instituta za neonatologiju u Beogradu od 2009. godine organizovana Banka humanog mleka. Donor zlatnih kapi može biti svaka zdrava majka koja ima viška mleka. Uslovi su još i da ne puši, da ne konzumira alkohol, ni drogu, da nisu ni ona, ni partner u riziku od infekcije HIV, da ima negativne testove krvi za CMV, hepatitis B i C i sifilis. Aktuelno Banka postoji još i u Klinikama u Novom Sadu i Kragujevcu.

Institut u Beogradu opremljen je aparatima za obradu i čuvanje humanog mleka, ali i dostavnim vozilom kojim se prikuplja mleko od majki donatora. Nakon prolaska određene procedure, analiza krvi majke i mleka, donacija se lako može ostvariti i u “kućnim uslovima“. Za pohvalu je to što su sada stručni radnici sa Instituta u mogućnosti da odlaze u kućne posete majkama, gde obavaljaju potrebnu proceduru i edukuju i upućuju majke o načinu donacije. Problem je što malo njih za to zna.

Ako se već toliko priča o značaju dojenja, zašto smo dozvolili da neke bebe izgube tu privilegiju i ne dobiju nešto za šta se kaže da je više od hrane. Ako bismo u Školice roditeljstva uključili i ovu temu, ili ako bi se tokom pregleda pedijatri ili ginekolozi više angažovali i bolje informisali majke, sigurna sam da bi se više žena prijavljivalo da budu donori onome kome je to najpotrebnije, jednom malom ljudskom životu. Cveću je i voda dovoljna!

 

Piše: Dijana Pešić