Pre par dana me je poznanica pitala šta mislim o jaslama i vrtiću u koje je moje dete išlo, pa sam ja onda krenula naširoko da joj pričam o tome, a zapravo i da je ohrabrujem da dete upiše u jasle, da ne čeka vrtićko doba, jer je tada i za dete i za majku sve teže, počevši od privikavanja do čestih bolesti, koja se nekako lakše prebrode u ranijem uzrastu, bar u našem slučaju, a i u slučajevima prijatelja koji su bili sličnog razmišljanja kao ja. Svako, naravno, treba da prati i osluškuje svoje dete, ali ja generalno mislim da roditelji mnogo paniče, a počesto u tome imaju podršku i baka i deka. Onda ih bake i deke nagovore da ipak oni čuvaju njihovu decu dok deca ne ojačaju. Onda ta deca krenu kasnije u vrtić ipak neojačana, počesto i razmažena i nedovoljno socijalizovana. Onda se konstantno izostaje, a posle svake infekcije prave jako duge pauze, pa se opet iznova privikavaju. I dete, i roditelji i bake i deke.

Pa dođe predškolsko, a tu ne sme da se izostaje, pa se upada u problem. Do škole se imunitet i dalje jača, na svaki kašalj se dete “vadi” iz škole, pa se po grupama razmenjuju iskustva s vrstama bakterija u nosu i ždrelu, sakuplja urađeno gradivo i sumnja ko li te bakterije stalno donosi. Ja nisam lekar, ali neke stvari očigledno radim dobro, jer smo bez panike i s jako malim brojem izostanaka gurali i te jasle, i vrtić, i svaku rekreativnu i ski kampove, a evo i školu. Od četvrte godine na putovanjima bez mame, bez ustajanja da piški, izvoljevanja i drame. Odmalena u društvu, na putovanjima i ne praveći tragediju oko kršenja pravila spavanja i ishrane. I mislim da nam ništa ne fali, a rekla bih da smo socijalno inteligentni, društveno odgovorni, izdržljivi i ništa nam nije teško.

Tako smo se ponašali i sve vreme otkako je proglašena pandemija. Vodimo računa o ishrani koliko je to moguće, ne ugrožavamo ostale ljude, ali sam takođe bila stava da dete zatvoreno u četiri zida sa konstantnim zahtevima praćenja i obrađivanja školskog gradiva, a s manjkom kontakta sa svojom generacijom, može samo da zakržlja i mentalno i fizički. Stoga smo mi odlučili da, kad bi god to bilo moguće, idemo u šetnju ili da vozi trotinet. To bi se dešavalo u vreme kada su već sve radnje bile zatvorene zbog vanrednog stanja, a pre policijskog časa. U tim trenucima, jedva da je bilo ljudi na ulicama, samo poneko ko bi kao i ja izveo dete u šetnju i vlasnici pasa sa svojim ljubimcima. Dakle, mogućnost da se zarazimo ili budemo rizični za nekog gotovo da nije postojala. I to je bio naš izbor, koji nam je umnogome pomogao da sačuvamo psihičko zdravlje, a i vitalnost, a i to je deo jačanja imuniteta i prevencije, bar bi trebalo da bude.

Kada sam pre svega ovoga u jednoj grupi izjavila kako mislim da je deci bolje u školama i da su tamo zaštićeniji nego da smo mi primorani da ih vodimo na posao i u prodavnice, dočekana sam kao neodgovorna i neupućena. A ja i dalje mislim da je tako i da je za njih bolje da razvijaju kolektivni imunitet, ne samo u ovoj situaciji nego i generalno, jer to sam pratila tokom šest godina našeg vrtića, godinu dana škole, a i 15 godina mog rada sa decom. Prva ja sam mnogo štošta lakše podnela, prebolela ili izbegla izgradivši imunitet kroz rad u dečjim grupama i, generalno, sa mnogo ljudi u učionicama. Celu trudnoću sam iznela na nogama i na časovima, do poslednjeg dana, kao i brz povratak na posao, iako nisam ušla u sve to kao najzdravija osoba na svetu. A i moj mališa je sve uspešno gurao uz mene i ja uz njega. Nadam se da će tako i ostati. I da će ljudi jednog dana prestati s pokušajima da nameću drugima kako da žive i da misle da je samo njihov način ispravan ili da je neko ko je u tom smislu opušteniji, loš ili neodgovoran.

Ukoliko vas lično neko ne ugrožava svojim ponašanjem i delima, a nemate hrabrosti, mogućnosti, želju ili potrebu da živite kao on, što bi vas se ticalo?! A ako vam savet, iskustvo ili pomoć tog nekog znače, možda će vam izaći u susret. Možda nekad treba poslušati i neistomišljenike, i razmisliti o njihovim iskustvima, hm, hm… Ostanite mi zdravo!

Piše: Frau Marin