Ležim tako nešto i razmišljam kako za dve nedelje izolacije ne stižem ni tekst da napišem, ne stižem ništa što sam u napornijim uslovima života stizala. Oni su, zapravo, samo kategorisani kao naporniji. Mene ovi trenutni mnogo više iscrpljuju.

Zavidim ljudima koji ovo vreme koriste kulturno da se uzdižu, vidim šta je sve u ponudi online i to je to. Ja, poznata zavisnica od mreža, vesti i informacija, informacije o situaciji u zemlji dobijam od svog osmogodišnjaka. Ljudi se brinu jer ne odgovaram na poruke. Ni memove. Ja s najbržim prstima u okruženju. Ne stižem. Osmogodišnjak je vrlo svestan i savestan, sam se takvim načinio. Jer, mama ne zna gde i šta će pre.

Taj osmi rođendan će, po svoj prilici, proslaviti u izolaciji. To je nešto što još ne želi da prihvati. Ne zato što je razmažen, nego ne želimo da verujemo da je sve ovo tako strašno, tužno i da mu se ne vidi kraj. Preko noći smo samo doživeli neku vrstu propasti i morali da shvatimo da od sutra više ništa neće biti kao danas. Sve zakazano je otkazano, poslovni angažmani, rođendan, tretmani lepote, potencijalna putovanja, treninzi, časovi glume, a onda dolazi i zatvaranje škole, kao i prestanak viđanja sa drugarima, kao i očekivanje da ta ista deca već sutradan ujutru ustanu i prate nastavu na neki nov, neuobičajen način. Način koji podrazumeva da roditelji (hiper)aktivno učestvuju u istom. Pa onda i uvide propuste dece od prethodnih meseci. I podrazumevanje da smo svi spremni i sposobni deci to znanje da prenesemo, imamo pedagoški pristup i ne popustimo pa im uradimo zadatke, nego strpljivo radimo sa njima dok ne budu sposobni samostalno da ih rešavaju, a u međuvremenu nam je stiglo još 13 strana zadataka iz drugih predmeta.

Samo se, pritom, zaboravlja činjenica da nisu svi roditelji na istom intelektualnom nivou i obrazovnom stepenu, da nemaju samo jedno dete, da možda moraju i dalje da rade, obezbede sredstva za život toj istoj deci, prvenstveno da zarade i svoju platu, a ne samo platu nastavnika od kojih dobijaju sve te zadatke. I da nam nije jasno da li ćemo mi održati nastavu do kraja školske godine ili će se ići u školu i na leto, bar to da se dogovorimo, kad već ne možemo oko jednog jedinstvenog školskog programa u jednoj zemlji.

Dakle, dan nam kreće satnicom školskog TV programa, koji gledamo i rešavamo zadatke gradiva koje se delimično podudara s našim, uglavnom ne. Potom se trči u nabavku dok se radnje ne zatvore. Tu nas gledaju uglavnom ružno. Jer samohrana majka iz hira izlazi u nabavku s detetom koje niti može niti sme da ostaje samo u stanu. Onda trk nazad na ručak i nagovaranje da nastavimo s radom. U međuvremenu mi telefon zvoni negde u brojevima druge desetice puta. Pa ga namolim da radimo, onda jedan zadatak radimo nekad 5 nekad po 45 minuta. Pa se raspravljamo ili plačemo. Pa kasnimo u odnosu na plan koji nam je dostavljen. Onda meni počne kurs. Dok držim kurs, imam propuštene pozive, na koje posle moram da odgovorim, a ostali su nam i neurađeni zadaci za danas, a treba i da večera i da ga kupam i da legne na vreme, a oni sudovi su oprani, ima sudova za još jednu mašinu, a mašina za veš se čuje da pišti. A on želi da legnem pored njega jer je danima uznemiren zbog svega gore navedenog. Ja sam htela još da operem kosu, ali sam, kad sam završila s tuširanjem, shvatila da kosu nisam ni pokvasila.

Ne znam gde sam i ne znam kako sam i kako ću biti. Nisam sigurna da li se plašim bolesti. Strah za egzistenciju, strah da ne poludimo i strah za budućnost nadjačavaju strah od te pošasti koja nas je dovela u ovo stanje u kojem smo sad. Mnogi od nas. I treba razmišljati i pričati o tome, jer treba živeti i posle ovoga. I verovati u to da hoćemo.

A šta kažete, kakva je predstava bila na live streaming-u?

 

Piše: Frau Marin