Svako od nas u sebi ima jedan mali seizmograf za praćenje potresa koji nam se dešavaju. Problem nastaje kada obaveze, stresove, napredovanje na društvenim lestvicama i obavljanje svega onog što moramo i što je očekivano od nas mali seizmograf ne stiže da isprati i izmeri. Pandemično vreme, u kojem se istovremeno nalazi čitav svet, treba već sada prihvatiti i posmatrati kao priliku za usporavanje tempa i suočavanje sa svim onim od čega smo toliko dugo bežali. Prava iskušenja, poteškoće i izazovi nas čekaju tek nakon prolaska opasnosti.

Međutim, svedoci smo toga da upravo najpreporučljivija i najsigurnija mera zaštite od virusa – izolacija – povlači sa sobom diskurs straha. Zašto strahujemo od izolacije, samoizolacije, karantina i socijalnog distanciranja?

Proglašenje mera zabrane kretanja, zatvaranje tržnih centara i kafića je donelo jedan čudan osećaj nelagodnosti, jer je upravo tim činom ukinut pristup instant dozama sreće i dobrog raspoloženja. Nemogućnost uživanja konzumerizma onda kada i koliko mi to hoćemo nas tera da u korpe stavljamo više nego što nam je potrebno. Nametnuta zamena za tu „slobodu“ sada jeste da sedimo kod kuće i budemo zatvoreni, što implicira da ćemo biti suočeni sa članovima porodice, ili, što je još gore, sa nama samima.

Odjednom je pukao balon svih onih prividnih prioriteta i izgovora. Nestajanjem lažne zauzetosti, kao mulja u vodi, možemo bistrije da vidimo sve naše teške kamenčiće, zaraslu travu i napuštene školjke sakrivene na morskom dnu. To je upravo ono što smo duže vremena gomilali iza svoje senke, a neoktrivajući je gomilalo se nezadovoljstvo, nemoć, nedostatak motivacije, tuga i nervoza. Primećujemo da ono što je zaista poprimilo razmere pandemije danas jeste usamljenost i otuđenje karakteristično za savremeno doba. Uz dodatak straha, neizvesnosti i anksioznosti koju nam dodatno stvara vanredno stanje – izolacija nekima zvuči kao pakao.

Toliko smo se izolovali od nas samih, da ćemo čak i takvu sjajnu priliku za vraćanje sebi iskoristiti za beg. Dostupnost interneta i društvenih mreža su sjajna prilika za kreiranje neke nove prividne zauzetosti i neprihvatanja činjenice da čovek, iako socijalno biće, nikada nije bio usamljeniji i otuđeniji od svog smisla nego što je danas. Bili smo toliko dugo opterećeni radom na sebi, da smo zaboravili da radimo za sebe. Pa čak smo i sad bombardovani sa milion reklama kako tokom karantina postati bolja verzija sebe (kao da sada nismo dovoljno dobri), na koju se online radionicu treba prijaviti, koji kurs meditacije upisati, koje sve filmove moramo odgledati u izolaciji, koje sve knjige moramo pročitati u izolaciji, kojeg motivacionog govornika zapratiti… Pažnja nam je potpuno razorena, a da toga nismo ni svesni jer mislimo da smo „izolovani“. Pritom, niko nam ni ne govori da upisan novi kurs, takmičenje za što bolju društvenu poziciju ili akademsku titulu ne obuhvata nužno i lični napredak. Bez pravog razvoja ličnosti, ovo prvopomenuto je za našu dušu apsolultno nebitno. Lični napredak zahteva da prvo sadašnjoj verziji sebe pokucamo na vrata, izolujemo se, oslušnemo sopstveno biće i vidimo gde je taj zastoj koji prouzrokuje osećanje anksioznosti i straha. Lični napredak podrazumeva da se sprijateljimo sa onom senkom koja skriva nagomilane želje, potrebe i nadanja našeg bića. Onda se zapitajmo da li živimo život koji želimo. Ako je odgovor „ne“ – da li smo spremni da donesemo velike odluke i napravimo još veće rezove? Neminivno je da će neki toksični ljudi ili stvari morati otići iz naših života, ali da bi stigli neki bolji. Ovo je pravi trenutak da uvidimo ko i šta zaista zaslužuje mesto na listi naših prioriteta.

Činjenica je da je bliska prošlost bacala čitave mase u urbani način života koji je totalno odsečen od onog ritma koji naš seizmograf može da prati. Zato je bitno da iskoristimo ovu priliku da usporimo. Gužva, obaveze na poslu i neprestan zvuk notifikacija na telefonu će nas i dalje sačekati po izlasku iz karantina. Neće nigde pobeći, pa nemojte ni vi.

Edward Hopper, 1932, “Soba u Njujorku”

Američki slikar urbanog realizma Edvard Hoper je oslikavao potpuno obične scene, toliko svakodnevne da su se kritičari umetnosti pitali da li ima bilo šta posebno u vezi sa njegovim radom. Gotovo devedeset godina posle, naša pandemična sadašnjost je dala potpuno savremen izraz njegovim slikama jer pola sveta u istom trenutku može svoju svakodnevicu da ogleda u njima. Na svakoj njegovoj slici, bacajući svetlost na usamljene karaktere koji kao da su u izolaciji i na socijalnoj distanci, Hoper nas poziva da se identifikujemo sa njima. Izabrao je da im lica budu mutna, ukazujući da nam nije dozvoljeno da ih razumemo kao individue, ako pre toga ne razumemo prvo sebe.

Ono što je posebno u vezi sa njegovim radom je upravo ta pozivnica na saosećajnost sa drugima i shvatanje da nismo sami. Zajedno smo u svemu ovome, iako svako ima svoj put individuacije, otkrivanja svoje senke, suočavanja sa sobom, zbližavanja sa sobom, pa tek onda sa članovima porodice i širom društvenom grupom. Stoga izolacija ne treba da bude nepoznanica i strana čoveku jer ona je ljudskoj duši potrebna.

Piše: Snežana Malić, master politikologije i međunarodnih odnosa na Istanbul Univerzitetu