Pročitale smo sve knjige, čule bezbroj saveta od mame, kume, komšinice (svekrve?!), možda usput i zamišljale savršen sunčani dan u kojem guramo kolica uz blaženi osmeh i…

I onda je stigla beba.

Koliko nas se, u tih prvih nekoliko meseci, zapravo setilo bilo čega? Da li nam je zaista bilo onako kako smo planirale ili zamišljale?

Ne sećam se tačno kolika mi je bila zbrka misli tih prvih nekoliko meseci po rođenju prvog deteta. Bilo je to pre 16 godina, ali se skoro savršeno sećam svoje glave posle dolaska drugog, pre 3 godine. I posle toliko godina, iste greške u koracima! Mama, nešto si ispanirala? Ok. Hajde da dokažem suprotno – reče moj sin i zaurla u 3 ujutru i nastavi tako sledećih nekoliko godina.

Sve što mi je zaista trebalo da čujem i pročitam i isplaniram pre dolaska bebe, može se navesti na samo 3 tačke:

1.Nemoj da planiraš

Ili ako planiraš, pokušaj da budeš veoma, veoma fleksibilna. Ili još bolje – nemoj da planiraš.

Zvuči užasno, zar ne? A ustvari je sjajan način da se otresemo te neverovatne potrebe za kontrolom svog života. Da li možete da zamislite da nemate kontrolu nad situacijom u nekim velikim i najvažnijim momentima? Ja nisam ni znala da ne mogu.Mislila sam da sam baš jedna od onih opuštenih mama… Dok jedne noći nisam imala napad panike, kada sam shvatila da će se nespavanje i buđenje ponavljati i sutra i prekosutra i…možda zauvek? I ja tu ništa ne mogu da promenim? Tada sam od moje sestre dobila jedan od najvažnijih saveta za preživljavanje tih prvih bebećih meseci: nemoj da misliš! Nemoj da misliš kako ćeš dalje, samo ustaneš iz kreveta i odradiš sve što treba. I to je to. Ne planiraj kako ćeš sutra i živi za taj momenat mira koji sledi kada beba zaspi, barem na 15 minuta. I to se ne odnosi samo na noćne žurke.

Nespavanje se nastavilo sledeće 3 godine – postalo je moj životni stil i potpuno sam prihvatila to da je moja svaka noć nepredvidiva. Postala sam baš super opuštena mama. Onda kad je sve to postalo baš zanimljivo, sin je počeo da spava!

2.Svako dete je posebno

Trebalo mi je skoro godinu dana da prestanem da poredim sina sa tim kakva je bila moja ćerka kao beba. Ne samo što sam poredila, nego sam i padala u očaj jer on nije tako brzo sazrevao, urlao je ’’bez ikakvog razloga’’ i bunio se za svaku sitnicu. I nije spavao! Ne znam da li sam to pomenula…

Drugu decu sa svojom nisam nikad poredila. Toliko sam ipak znala. Ali sam sigurna da većina roditelja to nesvesno radi, iz najdivnije nesvesne potrebe da njihovo dete bude najdivnije. Kolika velika greška! Koliko je potrebno da upravo ovo svaki roditelj osvesti. No, to je tek posebna priča. Školu za roditelje treba pohađati mnogo pre trudnoće i tiče se rada na sebi, a ne rada na svojoj bebi. Da skratim priču: prava mentalna pomoć za prvih nekoliko meseci (i zauvek) glasi: ne porediti.

3.Ne postoji pravi odgovor

Pravi je onaj koji je tvoj. Koliko god da tvoja najbolja drugarica to zna, ili tvoja mama, jer je kroz sve to prošla dva, tri, pet puta. One nemaju tvoju bebu, jer tvoja beba ima tebe za mamu. Nema tu nikakve komplikacije – ti i tvoje dete ste poseban sistem koji ima svoj mali mozak i svoje malo srce. Slušaj samo njih. Pitaj svoju bebu šta joj treba, daj sve od sebe da je čuješ, a ne sve od sebe da izguglaš najbolji odgovor. Taj maleni glas koji ti se javi iz srca i stomaka, a koji često zanemariš – e, to je pravi odgovor. To je ono kad ne znaš kako znaš, ali znaš da znaš! Nauči da slušaš taj glas, čak i kad ti deluje da ništa ne radiš kako treba. A delovaće ti. Neprocenjiv je osećaj koji imaš kad učvrstiš veru u samu sebe i kada ti i tvoje dete postanete najjači odgovor.

 

Piše: Vanja Marosan