Nešto što svi u životu iskušavamo, a o čemu dovoljno ne pričamo, jeste gubitak. Ne mislim na poraz, već gubitak nekoga ili nečega dragog. Da li se gubitak odnosi na smrt nama dragih ljudi, bolan raskid, gubitak posla, gubitak mogućnosti za korišćenje jednog dela tela – nevažno je. Važno je da su osećanja koja prate taj gubitak teška i da se o njima blagovremeno treba pobrinuti jer bi se u suprotnom simptomi gubitka zakomplikovali.

Često se susrećem sa reakcijom minimizacije kod ljudi; naime, mnogi smatraju gubitak nečijeg života kao jedini validan razlog za žaljenje, dok umanjuju učinak koji gubitak braka, dugogodišnje karijere ili zuba u određenim godinama, može imati na ljudsko emotivno iskustvo. Svakome je svoj gubitak najteži i svako ga proživljava na svoj način. Rečenice poput: “Preguraćeš ti to,” “Kaži ‘hvala Bogu’ što si živa i zdrava, lako ćemo za muža,” “Ma, pusti sekiraciju, pa to je samo posao,” samo su neki od primera nezdravog odnosa prema i te kako validnim emocijama. Zamislite sebe kako gubite nešto od velike važnosti, šta god to bilo – kako biste se osećali? Dobro je sagledati krupnu sliku i obratiti pažnju na ono što imamo, umesto fokusiranja iskljčivo na ono što nemamo, ali moramo dozvoliti sebi da to što nemamo prvo prebolimo.

Zamislite primer osobe koja u saobraćajnoj nesreći gubi ruku – kažemo, “Hvala Bogu, preživela je”, ali zamislite život te osobe nakon nesreće. Život koji se menja iz korena jer ona jednostavno ne može koristiti obe ruke, neke stvari koje je radila celog života do tog kobnog trenutka više nikada neće moći da radi na način na koji ih je obavljala ranije i moraće da uči sve od početka. A sada zamislite osobu koja gubi karijeru koju je gradila 30-ak godina. Ne radi se samo o finansijama, već i o tome kako se toj osobi koja je do tada 30 godina odlazila na posao u isto vreme, vraćala se kući u isto vreme, organizovala svoj život po tom poslu, a zatim joj je neko izmakao tepih ispod stopala i odjednom joj dani izgledaju potpuno drugačije. Ta osoba nije izgubila samo mesečnu platu, već ceo svoj život kakav je poznavala toliko decenija.

Shvatate li poentu? Nije gubitak samo smrt, već ono što nas natera da se osećamo kao da nam je oduzet život. Bez obzira na uzrok, osećanja gubitka su jednako teška. Svaki gubitak sa sobom nosi tugu, simptome depresije, bes, nevericu, nemogućnost da se na gubitak priviknemo, kompletno preuređivanje života bez onoga što smo izgubili, sve dok jednog dana ne počnemo da se navikavamo na gubitak i započnemo život ispočetka. Važno je proći kroz ovaj ciklus i ne prekidati ga. Ukoliko čujete rečenicu: “Budi jaka” – i ukoliko ona znači da ne treba plakati i da treba na silu nastaviti živeti život normalno, nemojte. Jaki ljudi brinu o svojim emocijama, ne guraju ih pod tepih da bi se kasnije sapleli o njih. Brinite o sebi, imate pravo na osećanja tuge i bola, procesujte ih uz pomoć psihoterapije ili druge vrste pomoći po Vašem izboru, a kada budete spremne, isplivaćete iz tog vrtloga obogaćene za još jedno iskustvo, ma koliko ono bilo bolno.

 

Piše: Suzana Sjeničić, psiholog i psihoterapeut