Sedam. Kažu neki pametni ljudi da je svaka sedma godina života presudna za naš lični razvoj. Kako za naše telo, tako i za um. Ti ciklusi se čak povezuju i sa astrologijom, u šta ne sumnjam ni najmanje.

Pre sedam godina sam prolazila kroz prilično težak period u svom životu, koji je ujedno i bio moj najveći učitelj, a slučajno ili ne, u tom periodu je i Saturn bio u mom znaku. Nekoliko godina kasnije sam na jednom sajtu pročitala savršeno oslikano objašnjenje baš tog dela mog života: „Da li ste spremni za još jedno kosmičko putovanje. Ovog puta da istražujemo dubine. Neću vam reći vežite se polećemo, već navucite ronilačka odela, trebaće nam.

Igrom slučaja (a to naravno ne postoji!), tada sam prvi put naišla na internet fenomen zvani –challenge- koji me je prilično zainteresovao i u koji sam se upustila iz proste želje da se osećam bolje. Zvao se “Sto dana sreće”  (100 happy days) i podrazumevao je da se na neku društvenu mrežu svakog dana okači po jedna fotografija nekoga/nečega što nas je u tom danu usrećilo. Zvuči lako, zar ne? Aha, da… Posebno za nekog ko je u crno-sivoj fazi svog života? Ali izazov je bio prihvaćen i ta usputna i nevažna odluka me je dovela do neverovatnih dubina – i to bez onog pomenutog ronilačkog odela.

Prvih nekoliko dana je bilo lako. Fotografija ćerke, pa sledećeg dana fotografija psa…pa roditelja…Pa možda škole u kojoj sam radila… Omiljene hrane… pa…Počelo je da biva naporno. Šta mi je ovo trebalo, da bih na društvenim mrežama nekom nešto pokazala? Aha! Znači to si zbog drugih ljudi radila? Ili ipak ne?

Dobro, prihvatila sam izazov i zbog jačanja karaktera sam navijala da ga izguram do kraja. Tada su počele i prve prave lekcije. Pored 100 dana sreće, intenzivno sam radila na svim svojim situacijama iz detinjstva, problemima u glavi, na uzrocima mojih strahova i na nedostatku ljubavi – što mu dođe na isto, jer strah, zapravo, i jeste nedostatak ljubavi. Uvela sam u dnevnu rutinu i pisanje zahvalnosti, svakog dana po jedna ili dve. Malo li je? Čitala sam i slušala sva predavanja do kojih sam mogla da dodjem, a ticala su se ljudskog uma.

I odjednom – bum! Shvatam da je ’’Sto dana sreće’’ moj odlazak u teretanu s kojim sam vežbala kako da svakog dana primetim svet oko sebe. Izlazak u šetnju sa psom značio je da razgledam koje to cveće raste iza moje zgrade i da se osmehujem zbog tih prolećnih boja. Klik, fotografija maslačka! Sedenje na terasi značilo je da se radujem dok budno slušam ptice i decu koja se igraju na travi. Fotografija svrake na ogradi. Vožnja automobila je bila veliko uzbuđenje jer sam nagađala koju ću pesmu prvu čuti kad upalim radio. Čak je i pranje sudova postalo zabavno. SVE oko mene je oživelo jer je oživelo ono unutra. Sve se dovelo u red, sve se resetovalo. Moj život je krenuo od nove nule i sve je bilo baš savršeno, a zahvalnost je bila emocija s kojom sam se budila. Sto fotografija je preraslo u stil života!

Sedam godina kasnije, dolazi nov razvoj i svesna sam da mi slede drugačije lekcije, možda na globalnom nivou, jer sam ovo na ličnom usavršila. Karantin me inspiriše da krenem u novi internet izazov i pozivam svakog ko želi da mi se priključi. Nije teško – svakog dana uslikate nešto što vam je ulepšalo dan. Ako ste se nekome ili nečemu obradovali na samo 2 minuta, e to je to. Verujte mi da te malene životne situacije čine čuda, samo ako ih osvestimo. Nazvala bih to sve “28 dana inspiracije”. Tu brojku 28 nam ovih dana plasiraju kao mračnu tamnicu samoizolacije. E, pa ja ću da je pretvorim u nešto radosno, nešto što mi ispunjava dušu, a znam da će se lekcije same od sebe pojaviti, upravo one koje mi fale. Osim toga, 28 je divan životni i ženski broj i takav treba i da ostane.

Ko je za igru? #28DanaInspiracije

 

Piše: Vanja Marosan