Rođen u Beogradu, svirao je u pank bendu ,,Urbana Gerila“ i elektro grupi ,,Berlin Strase“. Zamenik je glavnog urednika magazina Nedeljnik, po formalnom obrazovanju diplomirani mašinski inženjer. Svoj prvi roman ,,A tako je dobro počelo“ objavljuje 2015, dok je drugi, ,,Za sutra konačno razvedravanje“, svetlost dana ugledao krajem 2018, oba u izdanju Lagune.

Britnaska kraljica Elizabeta II odlikovala ga je Medaljom Britanske Imperije za doprinos jačanja kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije. O tome šta čitalačka publika danas u Srbiji voli da čita, novom romanu, fudbalu, ženama, nagradama, razgovrala sam sa Brankom Rosićem.

Naslov Vašeg najnovijeg romana naveo me je na prvo pitanje: Kakvo vreme očekujete sutra?

  • Srećom pa sam bio dekoncentrisan a baš sam pre deset minuta odgledao vremensku prognozu. Bio sam odsutan tako da ništa nisma upamtio. Ali po rasporedu oblaka slutim da će biti kao i ovih dana: prolećni pljuskovi koji su nam veliki deo maja i početak juna ofarbali u jesen.

Približite nam malo Vaš poslednji roman za one koje ga nisu pročitali?

  • Priča u romanu je smeštena u sadašnjem trenutku. To je priča o dva brata, jedan je popularna TV zvezda iz Beograda, a drugi je bivša jugoslovenska rok zvezda koja živi u Londonu. Pratimo njihove ljubavne, profesionalne, roditeljske živote. Roman nema ništa kritično, samo brzu radnju, prepunu obrta. Roman u kojm se i ljubi i ubija žestoko.

Kako sebe lično doživljivate i deklarišete, kao novinara, muzičara ili pisca?

  • Deklarišem se kao pisac i novinar i bivši rok muzičar, kome je rok muzika i bavljenje njom pomoglo da postane novinar i pisac.

Vaši romani imaju netipične i dugačke naslove. Kako birate naslove?

  • Nisam namerno davao dugačke naslove. Tako je to ispalo. Ovaj naslov mi je delovao dobro jer je devojka jednog junaka bivša TV prezenterka vremenske prognoze. Roman zapravo nema nikakve veze sa vremenskom prognozom već se sama dramatična završnica moje knjige saopštava u TV Dnevniku i posle te velike i uzbudljive drame ide vremenska prognoza. To konačno razvedravanje je simbolika, jer svi moji junaci bi da promene situaciju u kojoj su se iznenada našli i svi žele da im se razvedri.

Čega je danas željna čitalačka publika?

  • Mislim da je željna štiva koje će joj biti toliko različito od života koji ih okružuje. Zato Srbi čitaju ili istorijske romane, pa epsku fantastiku, dakle sve ono što se drastično razlikuje od onoga što ih okružuje. Preko knjiga beže iz stvarnosti. Naravno, tu su i ljubavni romani.

Ko su danas pisci Novog doba?

  • Za mene to su Džonatan Frenzen i Mišel Uelbek.

Šta Vas motiviše i tera da pišete?

  • Čisto zadovoljstvo, jer se u Srbiji retko ko obogatio od knjiga. Pa i najveći srpski pisci morali su imati dodatni posao, bilo novinarski, ili je to bila diplomatija, a neke od njih su izdržavale supruge. Dakle, motiv da bi se neko upustio u književnost je velika ljubav prema knjigama i veliko zadovljstvo koje donosi trenutak kada vam iz štamparije stigne ono što ste radili mesecima, ili kada vam nepoznati ljudi pišu da ste im ulepšali život u tih nekoliko dana u kojima nisu ispuštali vašu knjigu.

Da li se danas knjige čitaju sa dovoljno koncentracije, ili se čitaju, usput, recimo dok smo na odmoru?

  • Nekome san ne dolazi na oči dok uz noćnu lampu ne prođe kroz dve tri glave neke knjige. I ja vrlo retko otputujem u san bez prethodnog putovanja kroz nečije književne snove. Znam da velika većina poslednje dane pred odmor provede odlazeći u knjižare, dopremajući ono što je planirano da se pročita na letnjoj destinaciji. Leto je zato idealna sezona i za godišnji, ali i za pisce kojima rastu tiraži, mada manje nego julske temperature.

Koliko su Vam lično bitne nagrade?

  • Neke nagrade mogu vam povećati prodaju knjiga, mogu biti i velika priznanja za ono što ste uradili i predstavljaju satisfakciju. Ako vas nagrade zaobilaze, onda vam mogu podići sujetu. Ali niko nije počeo nečim da se bavi zbog nagrada. I ja sam mislio da sam imun na oduševljenje pri dobijanju nagrada, a onda, kada sam ih dobio, shvatio sam da mi znače.

Kako je došlo do ljubavi prema Velikoj Britaniji?

  • Kada sam dobijao odlikovanje od Britanske kraljice Elizabete II rekao sam da ništa nije slučajno jer sam prohodao u beogradskom Hajd Parku, a istoimeni park postoji i u Londonu. I prvi put sam otišao u grad sa roditeljima u britanskom autobusu Lejland. Do ljubavi prema Britaniji je došlo od najranijih dana, kada su me obuzeli najpre fudbal pa muzika. U fudbalu je dominirao Liverpul i Keni Dalgliš, a u muzici britanski bendovi. Sanjao sam da putujem Britanijom i zamišljao neki tamo svet na ostrvu. I on mi je bio impresivan kada sam ga video na javi, kada sam prvi put kročio na britansko tlo znajući da nikada neću prestati da mu se vraćam.

Šta Vas najviše oduševljava u britanskoj kulturi? 

  • U filmovima i serijama me oduševljava što je život preslikan i prikazan onakvim kakav on jeste. Ne robuje se fotošopiranju života. Kod nas se od umetnosti traži da ulepšava jer je oko nas sve tako gadno. Volim realnost britanske umetnosti.

Može li nešto Beograd da pozajmi Londonu, a London Beogradu?

  • Ja volim da je Beograd Beograd a London London. Nikada ne tražim jedan grad u drugome. Kada odlazim na odmor, ja tražim dislociranje od realnosti Beograda, a to mi Londoin i ostatak Britanije pružaju. Ne znam šta bi bilo da plaćam tamo Infostan. Svako voli destinacije u kojima se ne bori već uživa.

Postoji li neka direktna spona između Britanaca i ljudi sa ovih prostora?

  • Sigurno je to serija Mućke. Pa o toj ljubavi Srba i ove serije je pisao i britanski list Gardijan čiji su novinari došli u Beograd. Tu je i fudbal. Mnogi Srbi su bili nedavno u Madridu da bi gledali finale dva britanske kluba. U Srbiji ima i puno fan klubova britanskih fudbalskih klubova. Tu su i srpski fudbaleri koji igraju u Britaniji, koje navijači obožavaju. To su redom bili čvrsti momci zaslužni da se o njima smišljaju navijačke pesme. Letos sam bio sa Engleskinjom koja je navijala za Srbiju na Svetskom prvenstvu, jer je Srbin kapiten njenog kluba – Kristal palasa.

Primetili smo da ste veliki fan fudbala i žestoki navijač fudbalskog kulba Čelzi. Zašto Čelzi?

  • Zato što sam voleo muziku, konkretno pank, pank je bio Kings road u kojem su osnovani Sex pistols u butiku Vivijen Vestvud. Tu je bio epicentar panka, a iznad Kings road-a je Česlijev stadion, pa se u mojoj glavi to sve povezalo iako možda nije bilo direktno.

Da ste postali fudbaler, na kojoj poziciji biste igrali?

  • Nadam se na onoj na kojoj sam prošao u petlićima Partizana – bek.

Da ne živite u Srbiji, da li biste se opredelili za Veliku Britaniju?

  • Sigurno.

Šta mislite, sa mnogim iskustvima koja imate, da li znate sve o ženama?

  • I dalje traljavim iako često pogađam. Mislim da je zanimljivo što i dalje učim o ženama. Najveća pohvala stigla je od jedne čitateljke koja je posle čitanja mog novog romana rekla „Kako tako dobro poznajete žene?“ .

Koliko Vas žena/žene inspirišu u pisanju, životu, danu?

  • Oduvek su me žene inspirisale. Evo i u novom romanu ja imam nekoliko potpuno različitih ženskih karaktera. Žene me inspirišu i van kompjutera i Word dokumenta u kojem se rađa književnost.

Da možete da birate, koji biste superheroj bili i kako biste koristili svoje super moći?

  • Bio bih Betmen jer mi je to omiljeni junak iz detinjstva. A kažnjavao bih one koji zlostavljaju životinje. Malo je neobično da se Betmen bavi zaštitom životinja, ali zar i on nije čovek slepi miš, štiti slabije, a to su životinje.

Šta mislite šta je najpotrebnije u 21. veku?

  • Ono što i svih prethodnih dvadeset vekova – solidarnost i empatija prema slabijima i nesrećnima.

Piše: Bojana Ilić
Fotografije: Dalibor Stanković