Bio je 16.mart. Zove me Jovana, vlasnica turističke agencije: “Ne znam šta da radim. Bukvalno mogu da stavim ključ u bravu i ugasim firmu. Nemam pojma kada će se ovo završiti… Nijedan aranžman u narednih godinu dana nije siguran. Šta da radim sa njih tri zaposlene? Imaju porodice, ovo je njihov siguran posao i kod mene su jako dugo.” Ne ubacujem se, znam da samo razmišlja naglas i puštam je da govoreći sama dolazi do rešenja. Savete, ionako, niko ne sluša, čak i od biznis konsultanata.

Istog dana u 10:30, Svetlana, direktorka finansija u uspešnoj privatnoj firmi: “Ovako. Bila sam jutros u firmi, pokupila laptopove svih iz mog tima i svakome njegov odnela na adresu. Šta ću, jedina koja je mogla da dođe autom je žena koja taman što je došla sa bolovanja, neću da je izlažem riziku, a realno svi su u širem centru. Razmišljala sam da svaki radni dan u 09:00 imamo kratak sastanak na kome ćemo rezimirati jučerašnji dan i raspodeliti zadatke za danas. Šta misliš? “

” Mislim da ću zauvek da te navodim kao primer agilnosti! “

” E, da mi vidiš sobu, raspremila sam stolicu na kojoj je visila odeća, i napravila sebi radni deo. Ne mogu da zamislim kako će to da izgleda, ali hajde da probam.”

 Zovem druga koji je zvao u međuvremenu i saznajem da je dobio otkaz. 

” Već? ” čudim se. “Pa ovo može da potraje manje od mesec dana! ” 

“Ne pitaj me ništa”, kaže do jutros cenjeni direktor prodaje  u firmi čiji je vlasnik jutros shvatio da u narednom periodu neće biti tražnje za njegovom robom. 

“Pa je l’ on zna da mu je skuplje da nađe i obuči novog zaposlenog nego 5 meseci da vam daje pune plate, dok mu na račun firme ništa ne leže?”

“Ne znam da li zna, ali mi je drago što sam saznao gde sam radio. Neću umreti gladan dok ovo ne prođe, a posle ću se snaći. Posao za stalno, izgleda, više ne postoji”. 

“Dobrodošao u 2020-u!” – ovo kažem svaki put kad neko shvati da ne postoji fakultet koji sprema za krizne situacije. 

Situacija 18.marta, Kristina, zaposlena u privatnoj firmi, svoj posao radi tako što obilazi klijente na terenu: “Kome da se obratim ukoliko me poslodavac tera na teren, a naši klijenti čak nisu u firmama? Dok klijent radi od kuće, moj isprepadani šef preti otkazom ukoliko ne dolazimo na posao i ako u kancelariji nema posla, niti mogu na teren. Najgore mi pada njegovo histerisanje, čovek uopšte nema kontrolu nad sobom kad je pod stresom. Da ne moram moje da pomažem jer je mama bez posla, a sestra studira, danas bih mu odmah dala otkaz.”

Samo u  prvoj nedelji sam obavila tek nešto manje od 100 ovakvih razgovora.

Jedan primer me je posebno intrigirao. Moja poznanica Marija, majka 4 dece (da, četvoro), i preduzetnica koja vodi delikates u radnji fine, rukom rađene hrane. Marija me nije zvala. Nije tražila pomoć. Nije tražila podršku. Ipak, pre svega sam njen kupac, volim domaći kajmak više nego čokoladu, a kvalitetan kačkavalj koliko i jagode, pa sam iz pozicije kupca primetila neobične stvari.

 

Maske i rukavice je svojim zaposlenima uvela u vreme kada joj se većina zbog toga smejala. Pravilo 1 po 1 u prodavnicu sam prvo primetila u ovoj radnji. Vizir sam prvi put videla na selfiju njene zaposlene. Napunila je sajt svim artiklima i organizovala online poručivanje i beskontaktnu dostavu na vrata svojim kupcima u vreme kada se većina preduzetnika još okretala oko svoje ose. 

Pomažući onima koji su bili manje agilni, nisam uspevala da pratim promene brzinom kojom ih je Marija uvodila. Ipak, nepuna dva meseca se trudim da držim na oku kako se Marija, poput kameleona, prilagođava promenama koje nastaju u okruženju. Kako su njeni zaposleni zadovoljni i ne brinu za svoje plate. Posmatram kako je dvoje ljudi zaposlila u sred krize. Saznajem da je omogućila ljudima da Uskrs proslave uz sveže pečenje, pršut, sireve i ostale tradicionalne domaće đakonije uprkos zabrani kretanja tog dana.

Slušam Aleksandru, koja radi i ketering zajedno sa Marijom, kako mi uzbuđeno priča o njihovim idejama da naprave pakete domaćih proizvoda koje ću moći da nosim na piknik kao omiljeni vid punjenja baterija nakon zatvaranja u kuću. U vreme kada niko od nas nije znao koliko će ovo da traje i većina lidera i preduzetnika su prestali da budu lideri i preduzetnici i postali samo mali uplašeni ljudi, ova žena je u potpunosti promenila način na koji funkcioniše njen biznis.

Juče sam bila na pikniku sa Marijom i njenom decom. 

Dok sam svoje čulo ukusa okupirala đakonijama iz njene radnje i posmatrala  je kako jednom rukom hrani bebu, a drugom telefonira, zatim trči na pola sata “samo nešto da završi”, shvatila sam: Neka nam žene poput Marije budu uzor u svakoj narednoj krizi i neka iz svake krize svi izađemo kao pobednici, kao i ona ovaj put.

Piše: Milica Malešević, samostalni HR konsultant, biznis trener i ICF kouč

Fotografije: Marija Piroški