Učestvovala sam na radionici sa temom “Šta kad problemi u dečjem ponašanju postanu veliki?” Oduševila sam se pristupom i neposrednošću predavača kao i uvođenju nas ostalih u diskusiju, ali i iskrenošću mama i tetaka koje su bile tu da podrže majke, svoje sestre, i probaju zajedno da nađu način da reše probleme i nedoumice. Niko od nas, naime, nije došao jer ima neki veliki i ozbiljan problem, a naročito ne zato što su naša deca povređivala, ili vređala tuđu. Došle smo upravo da bismo se posavetovale sa psihologom o tome kako se ponašati kada nam deca trpe bilo koji vid nasilja i šta se sve podrazumeva pod nasiljem.

Nasiljem se naziva npr.i situacija u kojoj drugari nagovaraju druge drugare da se ne druže s nekim od njih. Ili kad vas neko vređa, bio to drugar ili nastavnik. Nasilje je i podržavanje istog u smislu zataškavanja ili ignorisanja. Drugo važno pitanje je kako deci objasniti zašto ih neko maltretira. Sasvim pogrešan odgovor bi bio da je to zato što on ima neki problem. Jer, kao prvo, to dete se ne bi složilo s tim da ima problem, a drugo, mi na taj način nećemo stvoriti empatiju kod svog deteta, ako nam je to prvobitno bilo ideja. Ne, mi moramo da mislimo na svoje dete i ne treba da dajemo subjektivno mišljenje. Mi, zapravo, ne znamo zašto taj neko bije svu decu. Ali, ukoliko se njegovi roditelji ne odazivaju pokušajima da se situacija reši, postoje i više instance koje će se problemom pozabaviti.

Čuli smo takođe primere susretanja nastavnika i pedagoške službe sa slučajevima osnovaca koji se i dalje ponašaju kao deca uzrasta 2-4 godine, bacaju se po podu po školi, mućkaju hranu s vodom u ustima i pljuju okolo, potom se pozivaju roditelji da se uključe u nastavu da bi se uverili u problem. U tom odnosu najčešće i leži problem. Roditelji ne prihvataju problem. U redu je da oni razgovaraju s detetom i da mu veruju, ali nemoguće je da baš ono uvek bude nedužno i u pravu, jer da se ne lažemo, deca umeju i da lažu. A to je i logično, ko bi inače priznao svaku krivicu tako lako, već dovoljno svestan određenih posledica?

Jedan od najvećih problema s kojim se većina majki susrela, ili se plaše da će se to desiti, jeste nedostatak koncentracije kod predškolske i školske dece. U istoj kući imate dva, tri potpuno različita deteta iako ih vaspitavate po istom modelu. I to je sve normalno. Roditeljima je, doduše, teško, ali skroz je prirodno da je svako individua i karakter za sebe. Savet koji smo dobili je da ne sedimo s decom i zadacima za školu previše ili da uopšte ne sedimo, jer poenta obrazovanja je i osamostaljivanje. Nije poenta da majke daju otkaze da bi učile s decom ili kupovale duple udžbenike, držale ih na poslu i iz tih udžbenika ih propitivale putem telefona. Tako su neke majke dogurale do srednje škole i sad one idu na seanse. A srednjoškolac ludi jer majka nije pitala drugaricu iz odeljenja šta imaju za domaći. Da, ovo je nekima normalno.

Pripazite se jedne vrlo bitne stvari ukoliko želite da do tog osamostaljivanja dođe. Ne govorite o detetovim podvizima u prvom licu množine. Nikako: “Krenuli smo u školu.”, “Uradili smo domaći.”, “Ocene su nam super.” i sl. jer tu jasno dajete do znanja da ste ili control freak ili će dete do daljnjeg da zavisi od vas, a vi da pohađate već jednom završenu školu.

Da, takođe je moguće da su nekad dobra deca postala malo nevaljala, ali isto tako i da će se nevaljala smiriti u nekom trenutku. Svako pokušava da nađe svoje mesto i dok god je taj pokušaj bez težih posledica i štetnih reakcija i uticaja, pustimo ih. Da dišu, pronađu društvo, a prvenstveno sebe. I neće nam uvek sve odgovarati niti nam se dopadati, ali i oni imaju pravo da odluče, kao i da pogreše. A mi smo tu da im se nađemo i saslušamo ih i tad. Asertivna osoba poštuje mišljenja i stavove drugih, ali ne mora nužno da se slaže s njima. A upravo asertivnom komunikacijom možemo da ih naučimo da spoznaju svoje vrednosti, ali i uvažavaju druge kao vredne. Da na taj način shvate i zašto se neko ponaša ovako ili onako. A potom ti drugi da nauče od njih da treba da poštuju i sebe i druge i da nismo svi jednaki.

Komunikacija je ključ svih problema i potencijalnih rešenja, iako smo svesni da nekad gubimo i volju i strpljenje za sve.

 

Piše: Frau Marin