Razmišljam već nekoliko dana unazad o čemu bih mogla da pišem, a da ljudi čitaju. Zanima li ikoga išta osim Korone? Hoće li čitaocu danas biti bitno, u najmanju ruku zanimljivo, da pročita bilo šta osim NEŠTO plus Korona. Ponašanje u doba Korone, obrazovanje u doba Korone, hrana u doba Korone, ekonomija u doba Korone, rad u doba Korone, ljubav u doba Korone, život u doba Korone… Znate šta hoću da kažem?!

Eto posvetila sam joj pasus, dosta joj je, hajde sad nešto što se ne dovodi u vezu sa Koronom.

Ovih dana, između menjanja pelena i pravljenja kašica za bebu, posvetila sam se Momu Kaporu. Posle svakog odlomka se kiselo nasmejem i obavezno kažem: „Tačno tako!“ Svi vi koji ste čitali njegova dela znate o čemu pričam, tj. pišem.

U svojoj knjizi „011“ piše on, kao i uvek, o našem mentalitetu, o našima tamo, u belom svetu i o našima ovde, o odnosu žene i muškarca… Listam stranice, smeškam se i klimam glavom, kad naiđem na odlomak o otuđenosti zapadnjaka, nasuprot izuzetne bliskosti u našem narodu. Piše Kapor, kod nas dok stojimo u redu dišemo jedni drugima direktno u uvo. A ja zamišljam scenu i prolazi mi misao: Zar nisu epidemiolozi izneli striktno pravilo dva metra odstojanje?! Al` ne sluša naš narod…

Nakon nekoliko stranica piše: „Ne volim da se ljubim u obraze tri puta, kao ostali Beograđani“. A meni se čini da ni oni neće više voleti. Sledećih nekoliko odlomaka moj mozak ne stavlja  kontekst “u doba Korone”, a onda : „Beograđani dok se rukuju, toliko tresu jedni drugima ruke, kao da će ih iščupati.“ Ali ne i danas, bar se nadam. Ili bar koriste rukavice, opet se nadam. U nekoliko odlomaka spomene Italijane, a ja pomislim na poruku Kriznog štaba za suzbijanje Covida-19, da nas čeka italijanski scenario. Joj moj mozak!

Listam tako stranice i malo, malo, pa natrčim na Koronu. O ne, zar i ovde! „Volim što ovde i dalje ništa ne može i sve može!“ Apsolutno se slažem, jer evo sad možeš da izlaziš iz kuće, iako ne možeš da izlaziš iz kuće!

OK, zatvaram knjigu! Shvatila sam, trenutno si zaokupirala ceo moj svet. Nadam se da ćeš otići od nas, što pre, u svakom smislu. Šta ću sad? Odoh da kuvam nešto. Tu ne bi trebalo da ima Korone. Bar se nadam!

Piše: Dijana Pešić