U kojem karantinu si živela pre virusa koji je zaustavio svet? Iz kojih okvira nisi izlazila, šta je bio tvoj policijski čas i koje granice nisi smela da pređeš? Da li je tvoj karantin bio tvoj strah koji te je ograničavao da živiš baš onako kako želiš, ili je tvoj karantin bila strepnja, bol, tuga koju nisi htela da otpustiš? Da, deluje da nam je danas sve ograničeno, ali smo i mnogo pre karantina sabotirali sami sebe na svakom koraku i to ne štiteći se od životnih virusa, već ne dozvoljavajući sebi ni da se suočimo sa njima, ni da ih upoznamo, ni da znamo za njih.

Fizički karantin koji trenutno proživljamo samo je trenutni. Završiće se. Otvoriće se sve te ograde, nestaće policijski čas, opet ćemo pevati i grliti se u grupama od po 100 i više ljudi, opet ćemo šetati kejom, ljubiti se tri puta po srpski, ići s mirom do prodavnice, radovati se svadbama, a ne otkazivati ih… Fizički karatin će nestati, ali šta je sa onim karantinima koje nosimo u sebi, hoćemo li i jesmo li spremni da srušimo te unutrašnje barijere koje smo sami sebi postavili braneći se od naših unutrašnjih neprijatelja, vođeni mislima i strahom?

Postoji jedan film – meni jedan od omiljenih. Zove se Buđenja. U pitanju je istinita priča i ako ga nisi gledala, savetujem ti da ga pogledaš, a onda da se vratiš na ovaj tekst, jer želim da pričam o radnji filma.

Znaš, postoje neke situacije u životu koje ne možemo da objasnimo. I često se pitamo zašto su morale da se dogode. To se verovatno pitao i Lenord, glavni lik, koji je još kao dete preživeo encefalitis, završio u klinici za mentalno obolele. U filmu vidimo Lenorda i druge, koji su slično stanje preživeli. Svi ti pacijenti nemaju motoričke sposobnosti, većinom su u kolicima, ne mogu da govore. Njihovo stanje je katastrofalno, a sem toga što su živi, zapravo nemaju ništa. Stvar se menja dolaskom lekara koji je zainteresovan za njihovu bolest i koji kreće da ispituje sve okolnosti. Skratiću – lekar otkriva lek i pacijent koji je godinama bio samo biljka ponovo postaje živ čovek. Na žalost, samo na kratko.

Osoba koja je trideset godina provela zatočena u karantinu sopstvenog tela se konačno budi. Postaje svesna svega, njegovo stanje je odlično, jasno govori, kreće se i ima sve sposobnosti zdravog čoveka. I da – to se zaista dogodilo.

Srećan je što postoji, što je konačno budan, što ima jedno novo jutro, što konačno može da kaže sve što nije mogao, a sve je i te kako razumeo, samo je bio zatočen. Srećan je što svoje ruke može da pomera tako da uspeva da aplaudira, što može da čita, pogleda u sunce, udahne svež vazduh svestan svakog momenta i udisaja, da sluša muziku i osluškuje vetar, pruža ruke u njegovom pravcu, dok nogama prkosi talasima. Srećan je što može da izabere koji ukus sladoleda želi. Srećan je zbog svih tih sitnica, koje su nama tako normalne! Ili su bar bile dok sve ovo nije počelo.

Ipak, Lenord je i dalje u bolnici, jer njegovo stanje mora da se prati, međutim, on želi da izađe i njegovo ubeđivanje lekara zašto treba da ga puste, verovatno ne bismo razumeli toliko duboko i jako da nam se nije desilo to što se sada desilo.

Naime, Lenord želi da izađe iz te ustanove samo kako bi pokazao ljudima koliko je život dobar, koliko je vredan, koliko je značajno sve to što imamo u ovom trenutku. Lenord je zaprepašćen bio kada je pročitao novine i verovatno ne tako sjajne vesti u njima. Ljudi su zaboravili šta je život i izgubili su iz vida lepotu života i moram da ih podsetim šta mogu da izgube, da bi shvatili, Lenordove su reči.

Znaš, on je nakon 30 godina opet deo sveta i situaciju sagledava iz sasvim druge perspektive. Perpsktive istinskog življenja, a ne samo preživljavanja i životarenja.

I doktori su ga upitali šta bi to on radio kada izađe? Rekao je da bi išao u šetnju, razgovarao bi sa ljudima, radio bi sve one stvari koje mi ljudi uzimamo zdravo za gotovo. Ili smo ih bar uzimali.

To bismo verovatno i mi sada uradili. Koliko nam samo to nedostaje…

Koliko je samo tuge, besa, očajanja i ljutnje moglo stati u to jedno leto u kojem je Lenord bio ponovo budan, sasvim budan. Ali nije. Tog leta Lenord nije očajavao, radovao se životu, radovao se trenutku ponovnog rađanja. Kako se leto bližilo kraju, sve je manje bio budan i tada je postao očajan. Dalje ne želim da pričam, ne može se prepričati.

Podsetiću vas – mi smo još uvek budni i bićemo, a i bili smo. Nije nam ništa oduzeto, ni uskraćeno. Ovo što nam se dešava nije ni blizu karantina, koji sami sebi možemo da priredimo. Ništa nam nije zabranjeno, samo mo pomalo zaboravili šta to život istinski čini. Nije nam zabranjeno da se radujemo sitnicama, novom izlasku sunca, jutarnjoj kafici, vetru na prozoru, mogućnosti da sebi pripremimo hranu, da pojedemo sladoled i svim stvarima koje konstatno i dalje uzimamo zdravo za gotovo. Iako smo fizički budni, to ne znači da smo se i mentalno probudili. Tek kada se istinski budemo probudili, možda shvatimo i postanemo svesni svih životnih radosti u svakom trenutku svog života.

Znaćete da ste se probudili onog momenta kada sva ova ograničenja i barijere, zabrane i pritisci više ne budu subjekti koji upravljaju vašim životom. Znaćete da ste se probudili kada sagledate lepotu života i mnogo pre nego što se sve ovo završi i mnogo pre nego što se vratimo ritmu koji nas je mleo. Ako i do tada to ne shvatite, kasnije će biti mnogo teže probuditi se. Probudite se na vreme.

Piše: Nevena Manojlović