Rođen je 1983. godine u Paraćinu. Pisac koji je zaljubljen u muziku. Iza sebe ima pet studijskih albuma, tri romana, zbirku tekstova, stotinak kolumni za razne redakcije. Početkom 2000-ih pažnju javnosti je privukao tekstovima svojih pesama, kojima je zavredeo mnoga priznanja. Kako izgleda danas kulturna scena u Srbiji, o dobroj i kvalitetnoj knjizi, društvenim pomeranjima, slobodi, razgovarala sam sa Markom Šelićem Marčelom.

Gde je kultura danas u Srbiji? Kako biste je ocenili na skali od 1 do 10?

  • Ocena je 0, 62. Toliko se iz budžeta izdvaja za kulturu. To ne mora biti ocena njenog kvaliteta, ali jeste ocena njenih šansi, odraz činjenice kako se ona i potreba za njom doživljavaju.

Postoji li danas u narodu glad za dobrom i kvalitetnom knjigom?

  • Ne, ali u tom smislu napredujemo: ako je cilj glad za knjigom, narod je stigao do polovine puta. Do gladi.

Vaša knjiga „Malterego“ i njen nastavak „Higijena nesećanja“ došle su u ruke hiljada čitalaca. Po čemu je ova priča drugačija od Vaših prethodnih? Zašto oni koji je nisu čitali treba da je pročitaju?

  • Da sam vešt u odgovorima na pitanja kao što je ovo poslednje, radio bih u marketingu i zarađivao silne pare :). Bez svake šale, duboko bih prezirao pisca koji zapravo ponudi odgovor. To ostavljam vlogerkama, vlogerima i ostalim virtuelnim osobama, oni su vazda tu da ljudima kažu šta im nasušno treba, bez čega je život bezvredan. O tome da li nekome ove knjige trebaju ili ne ja znam veoma malo ili veoma nimalo. Dela su kao poruka u boci: ne znaš ko će je naći, znaš samo da si morao da je pošalješ. A ovi romani od prethodih su, između ostalog, drugačiji po obimu: reč je o mojoj najzamašnijoj ideji do sada, o priči dugoj tri knjige. O pokušaju da književnost susretne način pripovedanja kakav nalazimo u savremenim televizijskim serijama, a da u tom poduhvatu sačuva sopstvene sastojke i ne izgubi sebe. O sadržaju se ne mora znati ništa drugo do onoga što stoji na zadnjoj korici prve knjige Malterega. U izvesnom smislu sledeći literarni trag Mihailovićevih Tikvi ili Albaharijevog Životinjskog carstva, Rubikova stolica je savremena varijacija svevremene teme: želje za osvetom koja ključa u glavnom junaku, mladom i darovitom Leu, pred koga je stavljeno breme izbora da na nasilje (ne) odgovori nasiljem. Njegova autoterapija je vođenje svojevrsnog dnevnika besova, u kojem izmaštani osvetnik, njegov (M)alterego, brutalno sprovodi pravdu – sve do dana kada se leš iz priče pojavi u stvarnosti i privuče na sebe svu pažnju javnosti. Kada se uz to ponovo javi i figura odgovorna za Leova mračna snoviđenja i traumu iz prošlosti, kovitlac događaja učiniće da se granice mašte i jave, morala i potonuća, zamagle i pomere. Albahari je napisao da je ovo knjiga o nasilju koja izražava duboki prezir prema nasilju, i čini mi se da je tim komplimentom najbolje pogođena namera ove priče, ako uzmemo da priče uopšte imaju imati nameru.

Kako posmatrate proteste od njihovog početka 2017. pa do danas?

  • Ne posmatram, učestvujem. Ima neke zloslutne neslučajnosti u tom izboru glagola, u činjenici da, bez vaše nužne namere, nešto u stvarnosti sugeriše kako treba upitati baš tim rečima: kako se protesti Većina građana Srbije bavi se upravo posmatranjem. To je uvreženo mišljenje: sopstvena stvarnost je nešto što treba nemo gledati sa strane, a oni koji se usude da misle kako ih se to možda eventualno potencijalno kojim slučajem ponekad tiče – za njih se kaže da se mešaju u politiku. Drugim rečima, u našoj zemlji je najnormalnije da vas neko optuži kako se mešate u ono što vas se samo po sebi na svaki način tiče. Kada govorite na protestima, to nije građanski aktivizam ni građanska dužnost – nego je to „ušo u politiku”. A politika nije za glumce, pisce, novinare, reditelje, muzičare, profesore. To narodu zvuči neozbiljno. Nego je politika za ratne huškače, lažne doktore, grobare, za keramičare, seksualne manijake i ubice u pokušaju. Kad ustaneš protiv takve jedne lige izuzetnih džentlmena ispale iz dodatno obizarene verzije Nušićevog „Pokojnika”, čak i iz redova sopstvene publike dobiješ pitanje ko te platio da to radiš. Dakle, oklevetan si da si hulja što si hulji rekao da je hulja. Čast je nečasna, poštenje je nepoštenje – ili, Orvelovim rečima, „rat je mir, sloboda je ropstvo, neznanje je moć”. Moja zemlja ne razume: građani imaju prava i dužnosti; kad pomisle da nemaju nikakvih dužnosti, budu im oduzeta i prava, jedno po jedno. I sada to treba redom objašnjavati, dokazivati ljudima tu očiglednost, i to pod ovakvim uslovima. Civilizacijski potpuno poražavajuće, ali tim pre nužno.

Šta je ono što je isto, a šta ono što se krucijalno razlikuje od protesta devedestih?

  • (Ne)svest da je dogorelo do nokata. To je razlika. Sad nema rata, restrikcija struje, redova za šećer, sankcija i, na kraju, bombardovanja, pa tako gledano ispada da, što bi omladinci rekli, nema frke. Sad se otvaraju fabrike, i to je važnije od činjenice da tamo radnici rade u pelenama (da ne bi usporavali progres svojim odlascima u toalet), za platu od dvesta evra. Sad se zidaju zgrade s divnim stanovima i reklamiraju na bilbordima pod sloganom „dolce vita”, i to je važnije od činjenice koliko je ljudi poginulo radeći na crno po takvim gradilištima (pogledati predstavu „Pad” Kokana Mladenovića), da se naprave stanovi za bogataše, apsolutno nedostupni čak ni umirućem srednjem sloju, kamoli siromašnima. Sad žene izlaze na miting podrške zlostavljaču žena. Sad u Kliničkom centru Niš odlože operacije zbog vojne parade. Kad ti čovek poput Sarape poželi „dobar dan” u jutarnjem programu, to su takvi dani. I većini to sve i dalje ne zvuči kao razlog za sveopšti ustanak, iako bi zapravo moglo da zvuči kao vesnik smaka sveta. A šta je sličnost? Bojim se da je sličnost u tome kuda sve to vodi.

Da li vidite društvena pomeranja koja su izazvana protestima?

  • Nije da ih nema, ako ništa, makar očigledno nerviraju Velikog Meštra i teraju ga na greške, na eskalaciju samovolje. A pošto nama, po svemu sudeći, ne može biti bolje dok nam ne bude gore, to je dobra vest. Takođe, ljudi su se ovim osetno okuražili, dali primer drugima. Pokazali da hrabrost nije osobina, nego odluka. Da svi osećamo strah, ali da se, uprkos tome, opštem pokvarenjaštvu mora izaći na crtu. To su možda maleni pomaci, ali mi odavno nismo u situaciji da male pobede ne računamo. Ovo će svakako biti proces, ljudi moraju biti spremni na to. Ali ljudi teško prihvataju opoziciju, ubijeni su u pojam idejom da se mora pristati na manje zlo. A opozicija misli da je morala da stane za govornicu i povede narod. Baš da vidim kako će im to poći za rukom. Neki smatraju da sada svi moramo biti jedno, a neki ne pristaju ni da se nađu u šetnji s liderima opozicije. Biram srednje rešenje, jedino koje smatram ispravnim: biću na protestima, jer u mojoj glavi ni do sada nisam šetao s liderima opozicije nego sa svojim najbližim prijateljima i porodicom uprkos prisustvu lidera opozicije – ali neću biti za govornicom, jer je ona sada njihova, a mi nismo isto, mi u tom smislu nismo Nikad nismo bili, nikad nećemo biti. Podržao sam na predsedničkim izborima Sašu Jankovića i video šta to znači: ljudi na to gledaju kao da si mu žirant pri podizanju kredita. I jesi: to je uzimanje kredita za poverenje. Nikad više, reče gavran. Neka ti ljudi sami sebi izgrade poverenje, ako mogu. Ja ih u tome neću sabotirati, jer zaista mislim da je svako zlo manje od ovoga. Zato sam na ulicama. Ali nema nikakve potrebe da se nešto bratimimo i drugarišemo za govornicom, jer manje zlo nije isto što i dobro. Ako ću na manje zlo pristati, to sigurno neću raditi uz fanfare i vatromet, nego u masi građana, prisutan, posramljen što ne možemo bolje ali svestan da se na potpuni pakao ipak ne sme pristati samo zato što je raj nedosežan.

Kako se borite sa time što Vas targetiraju kao stranog plaćenika, kao nekog „ko je ušao u politiku”?

  • Pa, to te boli samo dok se ne setiš kako glasi jednačina. Tamo gde je nepristojno pristojno, gde su kriminalci ugledni građani a ugledni građani kriminalci, tamo je izdajnik patriota a strani plaćenik domaći besplatnik. Tamo je onaj ko ulazi u politiku zapravo onaj ko politiku pokušava da istera iz svoje avlije, u koju je siledžijski ušla. Znate, uvreda ima dve komponente, važi se i ko kaže, ne samo šta kaže. Onaj ko će u istoriju ući kao jedna od najvećih štetočina svoga naroda može do mile volje da simulira vređanje kao što simulira „zlatno doba” i sve ostalo – istina je potpuno neokrznuta time.

Da li je danas solidarnost najskuplja osobina u Srbiji?

  • Tako je. Pojava koja se bazira na ovom principu: čujete za famozni helikopter, za Hercegovačku, za Mariju Lukić ili za ženu poginulu na naplatnoj rampi i kažete sebi: „Ne tiče me se, to se desilo nekom drugom, meni neće”. Kada na tronu imate kolosalnog egomanijaka, dobijete zajednicu koja nije zajednica: umesto da se svako ponaša kao član društva, svako se ponaša kao samostalni predator. Umesto države i naroda imate nekoliko miliona „gledam svoja posla” pojedinaca koji žive na nekom prostoru ne jedni sa drugima nego jedni suprotstavljeni drugima, spremni da zarad ličnog opstanka ujedu bližnjeg. Tu na skali između zajednice i zadnjice kazaljka sasvim ide na ovo drugo. Odbijam da poverujem da smo mi zaista takvi. Mi smo učinjeni takvima. I sad treba, kako već rekoh, nanovo objasniti ljudima šta će nam uopšte društvo, institucije, zakoni, zašto je čovečanstvo ikad došlo na takve ideje. Suština svake diktature u tome je da ubije upravo svest o solidarnosti, jer solidarnost je briga za drugoga, a diktator je „baš me briga za drugoga”.

Postoji li kazna za slobodu danas u Srbiji?

  • Još kako postoji. Svako ko se drznuo da ovde „upražnjava” svoja prava – inače zagarantovana zakonom – može da vam posvedoči o tome. Zato je istinski gnusno gledati premijerku kako ispucava tešku artiljeriju cinizma kao njen sensei – kada javno ponavlja da u Srbiji ima slobode govora, a ne spominje posledice koje ta sloboda ljudima donosi. Od zabranjivanja emisija, predstava, tribina i javnih nastupa preko rušenja ugleda u tabloidima do pokušaja ubistva novinara Jovanovića, to je napredna, pristojna i nefašisoidna Srbija kojom se jedan nakazni režim hvali.

Ko su danas čuvari stada u našoj zemlji?

  • Nema čuvara. Ko treba da smiruje, taj najviše huška. A iskreno, meni ta religijska metafora nikad nije ni bila naročito umesna. Ako niko ne voli da mu se kaže da je ovca, kako onda stado ima lepu konotaciju? Odgovor je bolno jednostavan: zato što ovo prvo znači da si ti lično budala, a ovo drugo da si u masi jednako nemislećih bića, pa valjda zato ne mora da te bude sramota. Još je gora ona ovoštala fraza „nama treba čvrsta ruka”, kojom se izokolno kaže da ti treba gospodar i dreser, neko ko bi u te svrhe sa sobom stalno vukao batinu. Zato se takvog zadatka i prihvataju jedino vucibatine. I još nešto, da me vernici ne bi shvatili pogrešno: kada se posla pastira prihvati nadljudsko biće, u odnosu na taj entitet stado jesmo. Ali tamo gde neko iz samog stada, i to probran među crnim ovcama, umisli da je natčovek, dobije se jedino ovan predvodnik.

Koja je Vaša slika Srbije za pet godina, ukoliko dođe do promene vlasti ili ona ostane nepromenjena?

  • Voleo bih da vidim nas promenjene, nanovo solidarne, neapatične, probuđene, rešene na dostojanstvo. Budemo li smogli snage za to, ne samo što će ovaj režim pasti, nego ni sledećem neće biti do šale s narodom. Ili će biti tako, ili ćemo se do kraja unakaziti na načine koje je bolje ne zamišljati.

Kako ste uspeli da u moru žena koje Vaša karijera nosi sa sobom volite jako dugo jednu ženu? Po čemu je ta žena posebna?

  • Ne bih da zazvučim kao namćor, ali „javna ličnost” za mene je osoba čija je profesija javna, a ne osoba čija je privatnost javna. To što danas postoje dobrovoljni davaoci intime uopšte ne čini da se manje čudim toj pojavi. Tabloidi su tabloidi, tu znamo na čemu smo, ali me posebno zabavljaju čitaoci istog takvog tračerskog štiva samo na skupljem papiru i s pristojnijim rečnikom. Tako, recimo, imate jedan magazin koji stalno na naslovnoj ima priču o tome kako se neka javna ličnost oseća povodom smrti bližnjeg. Neretko odmah posle sahrane. Dakle, kao Mirko Topalović vrebaju s drveta i čekaju da čovek prestane da bude visok i postane dugačak. Zašto ljudi to čitaju? I zašto bi iko na svetu davao takve odgovore? Stvar stoji potpuno isto i s vedrim temama kao što je ljubav. Ne zamerite mi što ne vidim apsolutno nikakvu potrebu za tim, ja i dalje mislim da su prave adrese za intimna ispovedanja prijatelji, psiholozi i popovi, šta već ko preferira, a ne mediji.

Piše: Bojana Ilić