Da li sam dobro odreagovala? Da li je trebalo sad ili tad drugačije da se postavim? Zašto sam ovo rekla? Šta sad da mu kažem? Da li ovo da dopustim? Samo još ovaj put? Da li je to dobro za njega? Da li je ovo u redu za njegov uzrast? Da li je ovo zdravo? Da li će to da mi naruši autoritet? Pitanje za pitanjem, nedoumica za nedoumicom, iz dana u dan. Od prvog dana.

Preznojavanje, strah, nesigurnost, sreća, euforija, pa opet strah, preispitivanje, trka, frka, nesanice iz različitih razloga. Vrtimo se tako u krug sa svojim mislima i emocijama od onog trenutka kad se odlučimo na korak da podarimo nekom život. Verujem i većina vas, baš kao i ja. Nisam sigurna da bi ijedan stručnjak na svetu mogao dati odgovor na sva pitanja koja nam se tokom dana vrte po glavama, a da isti bude uvek ispravan i univerzalno primenjiv.

Svako doba nosi svoje nedoumice. Svaka nedoumica ima različite uzroke, ali i posledice. Neke od njih prodiskutujemo s dragim ljudima iz okruženja, a za neke se obratimo ljudima koji su stručni u datim oblastima. I onda, u nekom trenutku, možda shvatimo da nismo više sigurni u svoje odluke i principe, ali i da ne funkcioniše sve uvek po proverenom ili datom receptu. Dešavaju nam se faktori nestabilnosti ili iznenađenja u vidu drugih roditelja i druge dece u kolektivima i školama, ali i reakcije i postupci naše dece koje ne očekujemo. Menja se i prilagođava i naše dete, kao i njihovo. Svi su oni došli na ovaj svet da bi ga upoznali, svako na svoj način. Znatiželjni, što je i normalno i poželjno, žele da znaju, ali i isprobaju mnogo. Postavljaju nam vrlo zanimljiva pitanja, često se nađemo zatečeni i nespremni da na njih odgovorimo. Onda opet sami sebi postavljamo pitanja. Da li ih pustiti da nađu svoje mesto u svetu i novom okruženju, ili očekivati da će uvek ostati u svom, tj.našem šablonu i po cenu da budu neprihvaćeni. Da li insistirati da vole samo ono što mi mislimo da treba da vole, ili im dati šansu da se susretnu i sa kulturom i sa nekulturom, i sa lepim i  sa ružnim, slušljivim i neslušljivim, i sa knjigom i sa youtube-om?

Ja sam od početka dala da se vidi i doživi od svega po malo. Jer sam i ja imala mogućnost da vidim i izaberem baš ono što mene zanima, od svega što je tad postojalo. I tako se pitam i pitam, pa onda počnem da uviđam da se mnogi oko mene baš i ne pitaju i da ih baš i ne zanima mnogo kako ta njihova deca sarađuju s mojim, a uglavnom ni sa drugom decom. A ja se i dalje trgnem usred noći u strahu da sam nešto pogrešila, zaboravila, propustila, prestrogo reagovala, ili naivno popustila. Tako će verovatno ostati još dugo, dugo. Jer nekako mi se čini da svest i odgovornost prema životu i porodici ili imaš kao urođene, ili ih, prosto, nemaš. Rekla bih da se ona ne stiče, bar ne lako. Moja majka je i danas zabrinuta i znam da je budna i danas dok god posle izlaska ne uđem u stan. To je jače od nje. Kao što je, verovatno, od mene jače moje preispitivanje.

Naravno da je najvažnije da smo živi i zdravi, ali treba biti spreman i na sva iskušenja koja ova uloga sa sobom nosi. A spreman ne možeš biti za nešto što ne možeš da predvidiš. Tako sam se ja na ovu avanturu odlučila kada sam shvatila da, budem li razmišljala previše, verovatno nikad neću biti spremna. Niti će svi ostali faktori stabilnosti oko mene da budu stvoreni. Zato krenuh pre sedam godina i sad vozim. Vozimo zajedno moj prvak i ja. I deluje da nam poprilično dobro ide. Bar se trudimo. Doduše, on sad spava, a ja analiziram. Sutra ćemo opet ispočetka. Hiljadu mojih, hiljadu njegovih, i zašto i zato.

 

Piše: Frau Marin