Ima momenata koji se čekaju dugo. Od trenutka kad uvidite potencijal za taj savršeni, svetlucavi budući kadar filma, koji će vam se zakotrljati pred očima na kraju priče, pa do njegove realizacije, dešava se da prođu meseci, životi, Miljacke ispod mostova i zelena svetla na semaforima. I dešava se da, kad taj momenat dođe, kad se začuju zvona i praporci, lupite nešto što možda baš i nije prikladno. Možda to nije ni najbolji, ali sad vam samo preostaje da odmahnete i promrmljate kroz zube nešto nepristojno. Kada neugodnost splasne i kada se izvinite za brzopletost, često ćete čuti rečenicu: „U redu je, malo mi je udarilo na ego.“

Šta je taj ego, gde se nalazi i zašto nam je on tako osetljiva tačka, svako od nas se zapitao više puta.

Egom se kolokvijalno naziva sve i svašta, uglavnom slika koju imamo o sebi. Ego je možda i najznačajnija tema mnogih filozofa i psihologa. Frojd je psihu podelio na ID (ono), koje je urođeni deo ličnosti vođen principom instant zadovoljenja nagona, SUPER EGO (nad ja), deo ličnosti koji se razvija najkasnije, socijalizacijom i po principu usađenih moralnih normi procenjuje i razvrstava naše postupke na dobre ili loše, dok bi EGO (ja), bio struktura koja bi rasuđivala po principu realnosti, procenjivala, prilagođavala i vodila našu ličnost ka napretku.

Po ovoj postavci, ego bi bio poput vage sa tasovima koja balansira između dva tega, konstantno se boreći da ne prevagne ni na stranu tantruma, impulsivnog i nekritičkog zadovoljenja nagona sa jedne i zanemarivanja vlastitih potreba radi usvojenih moralnih obrazaca sa druge strane.

Ego bi bio fotografija naše ličnosti.

A svi znamo koliko često nam se dešava da naiđemo na stare fotografije i začudimo se kako je moguće da smo smatrali da će nam dobro stajati vojnički ošišana glava, bez obzira na uveravanja frizera kako uz naše crte lica ide duga kosa. Zašto smo toliko čupali obrve i kako nam je, pobogu, palo na pamet da kupimo tu haljinu za koju nam je mama rekla da nam fantastično stoji?

Ali, ako se vratimo u momenat kada smo gledali u objektiv, sa lakoćom ćemo moći da prizovemo onu potpunu ubeđenost u svoje odabire, svojeglavost i osećaj da sve radimo baš kako treba i da u tome dajemo svoj maksimum. I to je često i istina, uglavnom naša mala unutrašnja vaga sa tasovima u jednom momentu klackanja ugrabi delić vremena u kome izgleda kao da će se zaustaviti, zaglaviti i tako večno ostati. Nekad pretegne na nagon, nekad na ugađanje drugim ljudima i okolnostima, ali mi imamo svoj trenutak spokoja i zadovoljstva samim sobom.

Desilo mi se da sam, listajući davno pročitanu knjigu, naišla na mesto gde me je prekinulo zvono na vratima i tu, između dve stranice, na sliku moje šesnaestogodišnje usijane vojnički ćelave glave. I pošto cenim iskrenost, kako prema drugima, tako i prema sebi, sa  određene vremenske distance priznala sam, kad već nisam frizeru, da mi je duga kosa mnogo prikladnija uz crte lica i da su mi se odsekle noge i ruke kada je prvi pramen kose, dug pola metra, dotakao pod.

Morala sam takođe nekoliko (čitaj mnogo) puta priznati da nisam najpametnija, najvrednija, najbolji partner ili prijatelj i da, zapravo, itekako moram da se potrudim dok realno ne dođem do tačke kada ću zaslužiti sliku koju imam o sebi. Iako nije bilo prijatno, to suočavanje mi je dalo jasne smernice šta mogu i moram popraviti.

„U redu je, ego je ionako nešto što samo treba dobro našamarati.“, odgovorila sam jedanput glavnom liku svetlucavog kadra i otišla da šamaram svoj ego. I to u ime ID i SUPER EGA, naizmenično.

I, kad bi malo češće lupili jednu ćušku svojim vizijama o tome ko smo, šta smo, šta zaslužujemo, pa kad bi EGO morao da uzvrati istom merom ovim ostalim entitetima, vrlo brzo bi nam se sve iskristalisao i javio bi nam se, praćen anđeoskim horom i zrakom sunca kroz oblake, osećaj empatije prema tuđem JA.

I sasvim sigurno, shvatili bismo da nam je nešto malo udarilo ego, ali to brzo prolazi. A ako se zagledamo u mesto gde boli, možda baš tamo ugledamo priliku za napredak.

 

Piše: Bojana Beštić