Iza nas su dva meseca izolacije, zabrana kretanja i dugih boravaka u zatvorenom. Kada je počela epidemija i kada se većina nas suočila sa činjenicom da će neko vreme provoditi sama sa sobom, verujem da su se mnogi našli u nebranom grožđu. Tempo koji nam život i svakodnevica diktiraju, mnogima od nas ostavlja vrlo malo prostora za introspekciju, analizu svojih želja i potreba, ali i misli i postupaka. O nedostatku vremena za bavljenje samim sobom govori nam i očita ekspanzija, a maliciozniji među nama će reći i poplava life coacheva, fitnes instruktora, autora knjiga o samopomoći i radu na sebi. Ova nasušna potreba za ličnim razvojem i napretkom, kao i brigom o svom telu i umu, tinjala je u mnogima dugo i svi smo spletom okolnosti ostali nasamo sa svoja dva oka, ruke i noge i umom koji ima dovoljno vremena za sva nedorečena pitanja i stavove.

Što se mora, nije teško, kaže narodna poslovica i kako ne bismo padali u očaj zbog ograničenih okvira u kojima smo morali da se krećemo i delujemo, stoički smo i sa ponosom ustali i zasukali rukave. Prvih dana izolacije već smo imali toliko ideja, a sa svih strana su nicale kao pečurke posle kiše nove. Toliko muzeja nam je bilo otvoreno, toliko koncerata je postalo dostupno iz omiljene fotelje. Teretane se više nisu činile tako neophodne, a prostirka za jogu je konačno našla prostor gde može biti prostrta. Zakleli smo se da ćemo naučiti konačno jedan strani jezik, da kuvamo, da ćemo presložiti plakar i preurediti terasu i prionuli smo na posao. Sa uživanjem i radošću smo preduzimali male akcije i zasluženo brali plodove svog truda. Vazduh je postao manje zagađen, pande u japanskim zoo vrtovima su počele da rade na natalitetu, reke nisu bile nikad čistije, komšinica koja je u penziji je ostavljala spiskove za kupovinu, mi smo ispred njenih vrata ostavljali kese. Aplaudirali smo zdravstvenim radnicima sa divljenjem i srčano iz svojih domova. Bili smo zadovoljni sobom i svojim napretkom, a onda…

A onda se u naša srca i umove uselila sumnja. Ko je to do sada nama sve uskraćivao? Zašto do sad nismo imali priliku za sve to? Odakle nam odjednom toliko vremena? Ko će to da plati? Ko će od ovoga da profitira? Da li nas to sistem laže? Da li nas u školama uče pravoj istini? Zašto nam nisu rekli i zašto nas nisu pitali o temama o kojima vrlo malo ili ništa ne znamo?

Dokon um je đavolje igralište, kaže još jedna poslovica. U vreme kad je ta poslovica nastala, očito je da nije bilo brzog interneta, jer na igralištima ima sve manje ljudi, a na internetu sve više. A koliko ljudi, toliko glava, koliko glava, toliko mišljenja. Znanja i kritičkog stava doduše ima dosta manje, no ne mari. I tako smo mic po mic vreme za sebe nehotice pretvorili u vreme koje provodimo istražujući ko je sve protiv nas.

Setili smo se opet da migranti iz Sirije imaju mobilne telefone, dok ih mi bežeći iz ratova devedesetih nismo imali. Setili smo se da smo nekad imali vakcine domaće proizvodnje, dok sad koristimo iste kao Skandinavci, Francuzi i Holanđani. Setili smo se da smo videli komšinicu kako bez maske izlazi nekuda iako ima 65 godina i zgranuli smo se medicinskim radnicima koji našeg rođaka nisu hospitalozovali i stavili na respirator iako je imao temperaturu 37,5 i otežano je disao. Bili smo uvređeni što mu je rečeno da mu je bolje da odleži kod kuće i da se javi na SOS broj ako se temperatura i gušenje pogoršaju i potraju. Osetili smo se iznevereni, ponovo smo se osetili napušteni i zanemareni i rad na samima sebi smo ostavili u ugao sobe sa prostirkom za jogu. Otišli smo do svojih tastatura i krenuli da tražimo odgovore od sveznajućeg božanstva zvanog Google.

I onda je klupko počelo da se odmotava. Već poznata imena su se samo nizala: Rotšild, masoni, chemtrails, Monsanto, rotarijanci, pedofili, adenohrom, čipovi, 5G, opozicija, pozicija, vidi, opozicija je bila pozicija, a pozicija opozicija, sistem, sistem, SISTEM… I onda… Onda su nam se otvorile oči. Shvatili smo da problem nikad nije bio u nama. Krivi su DRUGI. ONI su nas zarobili, ONI nas kljukaju čipsom i konzervansima, ONI nas truju nekvalitetnim TV programom, ONI nas čak 83% sa tendencijom pada nateraju da primimo iste vakcine koje dobrovoljno primi preko 90% populacije u zemljama gde vakcina nije dozvoljena, a svi znamo da moderna medicina radi za farmakomafiju i da se može verovati samo lekarima i sportistima koji su tu zaveru raskrinkali, iako nismo uvereni u tvrdnje istih da meso u ishrani možemo zameniti gledanjem u Sunce golim okom. MI imamo pravo da odlučujemo o sebi i imamo pravo da zapušimo uši pred odgovornostima i statistikama.

Zatim je ukinuto vanredno stanje. Juče smo prvi put nakon dva meseca dobili priliku da posmatramo zalazak Sunca sa Kalemegdana i Petrovaradina, da prošetamo glavnom ulicom i sednemo na omiljenu klupu u parku u večernjim časovima. Disali smo punim plućima i dali sebi oduška. Smejali se glasno. Iskoristili svoju prvu slobodnu noć sa svim tim novim saznanjima, potpuno preporođeni i unapređeni. Naše beta verzije su zaspale kasno sa osmesima na licima, znajući da svet nikad više neće biti isti, da mi nikad nećemo biti isti i da ćemo biti mudriji, bolji prema sebi i da se nećemo dati tako lako obmanuti.

Prvi zraci sunca jutros su obasjali pobacane limenke piva na keju i u parkovima našeg grada, koje smo sinoć u euforiji ostavili. O tome ionako treba da brine država, nećemo se tako lako dati više prevariti. Dok smo mi mirno spavali, a naše maske se vrtele centrifugalno posle pranja na 90 stepeni, 4930 ljudi je napustilo ovaj svet jer im nije bila dostupna zaštita od tuberkuloze, kao ni lečenje, a virusom HIV-a se zarazilo isto toliko. Sutra je novi dan, a ja svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem.

Piše: Bojana Beštić