Svakodnevno mi izlaze naslovi na temu depresije i anksioznosti, a sve više i u okruženju slušam o tome, ili pričamo jedni s drugima kako smo počeli na sebi da primećujemo razne promene, tegobe i teskobe, pa ih analiziramo. Ja nisam stručna u toj oblasti, ali primećujem i znam da slušam i osluškujem.

Ono što je većini priča zajedničko je da ljudi imaju probleme sa snom, iako premoreni, da se bude s nemirima, spavaju malo i loše, rade mnogo, ujutru imaju napade straha, panike i nervoze od svega što će, ili pak neće, tog i narednih dana obaviti, ili bi trebalo da obave. Stručnjaci takve pojave nazivaju funkcionalnom depresijom, na zapadu se dosta govori i o sindromu burn out-a, a nisam sigurna da li smo mi ovde samo nesvesni, ili nemamo uslove za obraćanje stručnjacima koji bi se pozabavili takvim problemima. Možda je i do mentaliteta, jer je kod nas imati problem sramota, ko pa sme i da kaže da mu nije dobro, ili da ide na terapiju? Ali nam je u redu da gledamo u američkim filmovima da je to sastavni deo života i da se praktično podrazumeva.

Izgaramo i mi na sve strane, ali nemamo papir kojim ćemo to da dokažemo, ili da nam dokažu. A onda počne da trpi sve oko nas – porodica, deca, brak, prijatelji, a ponajviše zdravlje, pa smo s vremenom manje učinkoviti i na poslu, te se problemi samo nagomilavaju, a mi se sve teže nosimo sa njima. Ako hoćeš više da zaradiš, moraš više da radiš. Onda to što si zaradio daj za lekare, privatne, jer nemaš vremena da čekaš po domovima zdravlja. Pa onda, ako uspeš, odeš i na masažu, a i to košta i vremena i novca. Posle masaže treba da se odmoriš, ali moraš nazad na posao. Ili po decu. Ili u nabavku. U svakom slučaju, ne u krevet. Drugarica mi je skoro rekla da živimo kao roboti i trudimo se da ugušimo svaku emociju. Složila sam se s njom kao i sa rečenicom koju sam negde pročitala, da to što nismo mrtvi ne znači da smo živi.

Čujem i da je sve manje ljudi u vezama, ili bar ne smatraju oba partnera da su u vezi. Zapravo, to nije partnerstvo, bar ne ono kakvo smo zamišljali ili gledali dok smo bili mali. Većina veza funkcioniše jednostrano. Viđanje je kad npr. njemu odgovara i mi smo mi kad mu odgovara, a negde drugde sam ja samo ja i on je on. To je verovatno sve proizvod onog gušenja emocija. Ljudi su se otuđili i zbog društvenih mreža. Imaju one, naravno, i dobre strane. Ali, stiče se utisak da su ljudi druženjem na mrežama zaboravili da se druže uživo i misle da su tako kompenzovali viđanje. Vidim ti slike i storije, ponekad razmenimo poneku reč i računa se da smo se videli. Pošto nemamo vremena?! A imamo za to ćaskanje i skrolovanje. To nije lepo, a nije, bogme, ni normalno!

Zbog čega je sve postalo tako kako je, a ne baš dobro, jednostavno i zdravo? Da li nam je lakše da gasimo sve u sebi kako bismo lakše pregurali dane? O kojem kvalitetu života onda da govorimo? Ne znam. I nisam ni srećna ni zadovoljna. Nedostaje mi život bez gledanja na sat i u telefon. Nedostaju mi ljudi, a ne njihovi Instagrami. Nedostaje mi da se družim s ljudima, a ne sa njihovim telefonima. Želim da se na odmoru ne lomim oko toga da li mi je veći stres da nosim telefon na plažu, ili da ga ostavim u sobi pa posle ludim od svega što mi je za to vreme stiglo. Na kraju krajeva, ništa od svega toga nije toliko neodložno. A život? Njega smo dobrano počeli da odlažemo.

 

Piše: Frau Marin