Do juče, tvoj ustaljen dan. Deca, posao, faks, gužva, običan čovek ne zna kuda će pre. Što bi se reklo “u haosu sam“, “ne znam gde bijem“, “u frci sam“. Da je neko običnom čoveku rekao da će mu njegov uobičajen i haotičan dan nedostajati, ne bi verovao.

A onda, odjednom, nove okolnosti, nov životni scenario, sve se menja…Državni aparat izdaje zapovest: „Dalje nećeš moći!“ Ovaj put je dobro poznata rečenica iz filma „Ko to tamo peva“ usmerena ka svima, i onima plus i onima minus 65 godina.

Samoizolacija – reč koju u poslednje vreme više puta tokom dana čujemo i pročitamo. Ekvivalentna broju izgovorene i napisane reči Korona. Izoluj se sam, ako nećeš milom, onda ćeš silom. Jer tako treba, tako mora. Izoluj se od prijatelja, dece, unučića, prodavnice, svog “haosa“.

Sada će pasti maske, ali ne ove za zaštitu od Korone, njih nemamo. Pašće maske našeg karaktera, temperamenta, mentaliteta. Videće se koliko smo disciplinovani, koliko sposobni da se prilagodimo novoj situaciji. Koliko snage će biti potrebno čoveku da ovu situaciju, koja nije ni malo laka, pregura?

Treba li osuđivati čoveka sa ustaljenim navikama, koji dobija, prinudno, nove obrasce ponašanja, nove životne uloge? Do juče si spremala ručak dok su deca u školi, do juče muž nije radio od kuće, do juče si išla kod komšinice na kafu, do juče smo svi bili kod kuće tek pred spavanje.

Kao pomoć ubrzo stižu sa svih meridijana web sadržaji. Online besplatni treninzi, online besplatni obilasci muzeja, pozorišne predstave, otključani TV kanali, besplatne knjige i ostali sadržaji za “normalanog čoveka“: win-win situacija. A kod nas…Kako je najveći broj naših građana iskoristio “slobodno“, tj. karantinsko vreme? U kafićima! Svakodnevni pozivi po više puta na dan da čitamo knjige, pao je u vodu. Verujem da će svi knjigoljupci iskoristiti karantin i čitati i dalje. Onaj ko nije stekao naviku da trenira, neće ga izolacija naterati na vežbanje. Onaj ko je navikao da leži po ceo dan, taj će se dodatno razbaškariti. Ili ono čuveno: da imam više slobodnog vremena, hranila bih se zdravo. Pa jeste li počeli? Važno je da su sadržaji tu, pa polako, ako nisam danas, možda ću biti spremna sutra da pritisnem start ili play.

Moramo priznati – teško je. Moramo priznati – suočavamo se sa velikim izazovom. Da nije lako govori u prilog i to da je sve više call centara za mentalno zdravlje koje država i brojne organizacije sprovode. Zato polako, bez vike i dreke. Promene su tu, mi smo tu. Prilagodimo se kako umemo, kako znamo i moramo. Dobili smo novu realnost. Zato budite strpljivi prema sebi, prema svojoj porodici. Sve će ovo jednog dana proći, a onda nam ostaje da vidimo hoćemo li se i kako vratiti i prilagoditi našem pređašnjem haosu.

Piše: Dijana Pešić