Guraju me godine, guram i ja njih. Nekako mi se čini sve bolje ja njih. Proslavih ove godine 36. rođendan i da nema te brojke, ne bih ni bila svesna da sam bliže klimaksu nego pubertetu. Mada, moje lice često ne misli tako. A ni moj duh i želja da i dalje povremeno ludujem. U tome imam podršku onih što su i dalje godinama bliži pubertetu. Jedino mi moj sin povremeno napomene da je to baš veliki broj. A na to me podseti i činjenica da je on već školarac.

Nikad se nisam trudila da izgledam ni starije ni mlađe. Niti da ličim na bilo koga. Kao dete, majka me je puštala da se oblačim kako želim, iako to često nije bilo baš najuklopljenije. Drugarice su je pitale zašto me pušta da sama biram šta ću obući, odgovarala je da jedino tako mogu da izgradim sopstveni osećaj, stil i ukus. I hvala joj na tome. I što me je puštala da isprobam sve moguće i nemoguće boje i dužine kose. Tako je bilo i sa muzikom. Danas nemam problem da iznesem bilo šta, a isto tako ni da se uklopim u bilo koju sredinu i mesta sa različitim žanrovima muzike i tipovima ljudi.

Ne volim generalizacije, zgražavanja i nametanja drugima da je nešto što neko voli jedino dobro i ispravno. Širinu upravo vidim u prihvatanju različitosti. Kad vratim film unazad, tako sam razmišljala i pre, ali sam u ovim iskusnijim i zrelijim godinama sve otvorenija i hrabrija tako i da delam. U godinama u kojim me ne zanima da li je nešto što radim ili nosim primereno, nego isključivo da se u tome dobro i lepo osećam. Lepa prvenstveno sebi. Onako da bih samu sebe lajkovala pa me baš briga da li će i drugi. Jedino tako će i drugima biti jasno da ti je stalo do sebe same.

Nemam ništa protiv estetskih korekcija, ali me moja dr ubeđuje da mi još ništa nije potrebno. A to je, verovatno, zato što mi je lice još u neskladu s godinama, kao i onaj gore pomenuti duh. Ja sam nju ubedila da mi dopuni usta, kao i drugara da mi uradi obrve, pa da slušam genijalne komentare pojedinki dok preda mnom govore drugima kako one to nikad ne bi uradile. Who cares?! Frizerku sam potom ubedila da me izblajha, iako godinama niko to nije smeo da uradi. I da me ošiša, pa da me neki pohvale, a neki pitaju da li ću, ipak, opet puštati kosu.

Ali ljudi će uvek da pitaju. Da hvale, ali i da kude, iz ko zna kojih pobuda, prečesto iz dosade ili nedostatka sopstvene hrabrosti da nešto na sebi i za sebe učine. A ja i dalje neću da hajem za njihove komentare. Tako sam odlučila. I sad sam mirna. Do kada, ne zna se. Do neke sledeće promene, možda. A do tada odoh da probam neke nove generacije da naučim da se vole i veruju sebi i u sebe.

 

Piše: Frau Marin