Najveći majstori borilačkih veština nam nikada neće otkriti tajnu razbijanja betonskih i drvenih ploča golom rukom. Da li možda bezbroj ponovljenih udaraca proizvodi male pukotine na kostima koje zarastanjem tu kost čine još jačom nego pre? Da li se nakon dugogodišnjih treninga i vežbanja tog jednog preciznog poteza kosti i koža regenerišu do te mere da od čoveka prave nad-čoveka? Ili je u pitanju samo snaga uma i kontrolisanje osećaja bola? Kako su mi mnoge tajne daleke moraću da potpuno verujem Tarantinu i sjajnim scenama sa Umom Turman u filmu Kill Bill. Lik koji tumači Uma (u daljem tekstu Uma), u specifičnoj izolaciji drevnog hrama, pod nadzorom strogog majstora Pai Meija i u krajnje oholim uslovima – do tačke malaksalosti vežba upravo taj potez. Bila je potpuno slomljena. Sa popucalim prstima i šakama u zavojima. Nije mogla da kontroliše ni štapiće tokom obroka, pa je u očaju pomislila da se pirinač može jesti i rukama.

Japanska filozofija ima potpuno drugačiji osvrt na nesavršenosti i pukotine. Istočnjački stari koncepti fizičkih ili materijalnih nesavršenosti dovode u pitanje sve ono čime nas je zapadna civilizacija hranila: simetrija, perfekcija, ulickanost, idealne proporcije, pozitivna psihologija, često veštačka sreća i isti takvi osmesi.

Dve ideje koje se svojom lepotom u praksi najviše izdvajaju su wabi-sabi i kintsukuroi. Iako u našoj kulturi ne postoje reči koje bi direktno prevele ove japanske koncepte, pokušaćemo da približimo osnovnu etimologiju. Wabi se u prvim tumačenjima odnosi na samoću života u pirodi izolovanoj od društva. Nešto kasnije, wabi se širi na shvatanje o tišini i rustičnoj jednostavnosti. Sabi je reč za fizičku mirnoću jednaku uvenuću, ali ujedno i lepotu koja se stiče godinama i starošću. Ta lepota je najjasnija baš onda kada se vide zalečene pukotine i tragovi ožiljaka.

Wabi-sabi se oslanja na budističko učenje o tri tačke postojanja: prolaznost, patnja i praznina. Wabi-sabi smatra uzvišenim ono što je staro, lomljivo, slomljeno i jednostavno. Ovde je smisao estetike u visokom poštovanju ukazanom prema tragovima i ožiljcima koje je donelo vreme, iskustvo i život – a ne u sakrivanju istih. Pre oko 700 godina, posebno među japanskim plemstvom, razumevanje praznine i nesavršenosti bilo je smatrano prvim usponom ka satori (prosvećenju).

Kintsugi, takođe poznata i kao kintsukoroi je japanska tehnika ponovnog spajanja delića polomljenih keramičkih predmeta, a uz pomoć zlatnog, srebrnog ili platinastog praha. Masa koja se pravi od ovih plemenitih metala daje nov život predmetu koji bi se, polomljen, u zapadnoj civilizaciji odbacio. Uz pomoć kintsugi-ja uviđamo da pukotine na predmetu mogu zaista biti lepe i prijatne oku, a ne nešto što treba prezirati. Zlato svojom svetlucavošću čini da predmet koji posmatramo vrednujemo mnogo više nego pre, ne zbog vrednosti zlata, nego zbog bogate istorije samog predmeta. Jasno je da se ovde ne govori samo o keramičkom objektu, nego i o ljudskoj duši, umu i telu.

Gde su naši prelomi i ogrebotine i šta mi radimo sa njima? Da li ih sakrivamo ili ponosno posipamo zlatom, kao melemom? Da li se plašimo da se upustimo u iskustva koja mogu ostaviti one vidljive i ljudskom oku nevidljive ožiljke? Da smo šolja koja se iznenadno razbije, da li bismo joj spojili delove ili bismo je bacilli – ma koliko ona nama do tog momenta bila omiljena?

Sva ova pitanja nagoveštavaju isti odgovor – prihvatanje sebe i iskrenost prema sebi. Ono najjednostavnije i najočiglednije je u sadašnjosti koja se vrti oko takmičenja i konkurencije ujedno i najteže. Predstavljanje sebe kao srećnijeg, savršenijeg, zadovoljnijeg bića nego što to zaista jesmo isključuje opciju da razumemo da nismo savršeni, da smo prolazni, da dodirnemo one pukotine na srcu koje nismo dobro zalečili i da prepoznamo one praznine u nama koje sakrivamo. Ranjivi smo u svakom segmentu našeg postojanja, ali smo baš takvi potpuno dovoljni i dragoceni.

Strah od ozleđivanja nas sprečava da se upuštamo u iskustva koja nas mogu obogatiti. Strah od prepuštanja životu nas sprečava da se ranimo, iscelimo i porastemo. Strah od otvaranja prema drugom biću nam nagoveštava da smo sprečeni da se otvorimo sebi. Ali, zar nije spremnost da zaradimo ogrebotine i pukotine sva čar bivstvovanja i prirodne jednostavnosti?

Pogrešno smo naučeni da izbegavamo sve ono što je nepoznato, izvan naše kontrole i zone komfora. Čak i kada se usudimo na neka nova iskustva i izađemo povređeni, rane prikrivamo i pretvaramo se da ne postoje. Jedan pogrešan korak vodi drugom, pa trećem… a kada se osvrnemo, vidimo da smo već previše udaljeni od sebe i svoje prirode. Wabi-sabi i kintsugi nas vraćaju na pravi put. Oni nas navode da prihvatimo da ništa ne traje večno, da ne postoji stvar koja je kompletna jer se sve konstantno menja i da savršeno ne postoji. Da, svet se nekada raspada. Postoje dani koji su baš loši. Čovek je naspram prirode toliko mali i zamenjiv. Isto tako, čovek treba da prigrli sebe takvog kakav jeste, da uživa u stvarima koje voli jer je, na kraju krajeva, sve već prolazno. Uključujući nas. Wabi-sabi poručuje čoveku da se smeje, da proba nešto novo i navede sebe da pobedi svoje strahove. Zato je wabi-sabi oda autentičnosti i iskrenosti.

Ono što se u filmu Kill Bill gledaocu nigde eksplicitno ne govori je činjenica da pre nego što je naveo do tačke pucanja prstiju Umin učitelj je prvo slomio njen Ego. Poigravao se sa njom konstantno joj dokazujući da nije superiorna i neuništiva koliko je mislila. Upravo nam taj naš Ego ne dozvoljava da sagledamo i prihvatimo naše nesavršenosti. Međutim, ako ne prepoznamo gde su nam te nesavršenosti, gde su nam te pukotine i ožiljci – nećemo moći ni da ih zalečimo.

Učitelj Pai Mei govori Umi da ne treba ona da se plaši drvene daske, nego daska treba da se plaši njene ruke! Drvo ovde predstavlja sva iskustva koja mogu biti bolna, ali koja su nam neophodna. Drvo su sve prepreke na koje nailazimo u želji da porastemo.  Drvo su sve one greške i promašaji koje se trudimo da izbegnemo… ali ne treba, jer i greške imaju moć oblikovanja. Greške su upravo zlatne niti naše autentičnosti, a drvo Ego koji prvo treba da slomimo da bismo videli šta osim njega ostaje.

 

Piše: Snažana Malić