Fenomen rijaliti programa bivao je sve popularniji u poslednjih nekoliko godina. Potiče sa Zapada, ali se nekako na našem podrucču najbolje primio; valjda je zemljište povoljno. Preko Velikog brata, Parova, Farme, pa do najnovije i najzaraznije Zadruge, rijaliti se polako uvlačio u naše živote i postao svakodnevna razonoda, izvor nervoze, a usput eskalirao i do ozbiljnijih problema – problema opšte kulture i mentalnog zdravlja.

Sve je počelo bezazleno, Farmom koja je trebalo da predstavi poznate ličnosti u seoskoj idili; kako se snalaze u životu na selu. I to je bilo simpatično i zanimljivo, pa i smešno. Prava vrsta razonode. Ali se onda neko dosetio da treba zaci malo dublje u ljudsku prirodu ne bi li se zarada povećala. U rijaliti programe su počele da se ubacuju ličnosti koje izazivaju snažne reakcije kod ljudi, što svojim izgledom, sto ponašanjem. Počele su da se izazivaju i planiraju svađe, da se u šou uvode bivši supružnici, ljubavnici i neprijatelji, u nadi da će se pred kamerama posvađati i izneti svoj prljav veš, da se promovišu “ljubavne priče” koje često vode do erotskih momenata pred malim ekranima, a pritom ni fizičko obračunavanje više nije sporno. Kao u sudar vozova, narod ne želi da gleda u tragediju, ali ne može odvojiti oči od nje.

Problemi koje je rijaliti izrodio ni malo nisu naivni. Ni učesnici, a ni gledaoci nisu ostali imuni na njih. Učesnici predstavljaju zamorčiće, oni su osobe labilnog karaktera i emotivnog stanja, oni koji su pristali da budu marionete Velikog brata zarad mnogo novca i popularnosti kratkog veka. Ali, po kojoj ceni su na to pristali? Da li je sve to vredno njihovog zdravlja, odnosa sa ljudima, obraza i reputacije? Pred malim ekranima iznose svoje najprivatnije stvari, svađaju se sa svojim intimnim partnerima, dozvoljavaju sebi da ulaze u rasprave, pa čak i fizičke obračune, kao i ostale fizičke radnje. Mentalno zdravlje ovih ljudi je znatno ugroženo, jer se njihovim životima u veštačkim uslovima na najstrašnije načine upravlja i manipuliše zarad novca i gledanosti. Oni su konstantno izloženi visokom nivou stresa, straha, nervoze i besa koji lako mogu dovesti do ozbiljnijih psihičkih poremećaja. Lišeni su slobode i svakodnevnih navika, a uz to izloženi konstantnim problemima pored već postojećeg pritiska koji osećaju boravkom u zatvorenom prostoru sa gomilom stranaca najrazličitijih profila. Postavlja se pitanje, da li je ovakva vrsta programa uopšte humana?

Osim toga, život nakon rijalitija postaje mnogo drugačiji od onog koji su poznavali pre nego što su u isti ušli, a popularnost kratkog veka može dovesti do još većih poremećaja ličnosti, poljuljanog samopouzdanja i posledica svega onoga što su u rijalitiju preživeli i nakon čega više neće biti isti. Da li su spremni na tako velike promene i da li umeju da se snađu u novonastalom životu, bombardovani informacijama i mišljenjima svih onih ljudi iz stvarnog sveta koji su ih pomno posmatrali 24 časa dnevno u najranjivijim trenucima?

Gledaoci, pak, provode sate i dane prateći život nepoznatih ljudi koji im, hteli ne hteli, prouzrokuju stres, pa čak i zavisnost. Naboj adrenalina, želja za pravdom, tračevi iz tuđih života, simpatije prema idealizovanim personama, plodno su tlo za zavisnost. Ljudi počinju da uranjaju u tuđe živote, da se bave nerealnim problemima i da tako zapostavljaju sopstvene. Da li se begom u rijaliti rešavamo teških misli i pronalazimo izgovor da izbegnemo ono što nas i same tišti, ili je sve ovo proizvod dosade, nezadovoljstva i želje za nečim novim, nečim uzbudljivim što nam fali u životima?

Možda sve to deluje naivno, ali razmislite o tome šta se dešava u programima takve vrste i koliko su njima izložena naša deca. Devojčice od 12-13 godina imitiraju rijaliti zvezde, pojedine majke se ponose time što su njihovim kćerkama “te hrabre žene” uzori. Čemu učimo devojčice? Da se do lakšeg života dolazi bez obrazovanja i truda, samo teškom životnom pričom i ulogom žrtve na nacionalnoj televiziji. Čemu učimo dečake? Da su “face” ukoliko se potuku, opsuju, vređaju drugačije od sebe? Vršnjačko nasilje u najavi. Gledajući rijaliti programe, deca dobijaju poruku da je kul biti bahat, glasan, da mogu postati poznati ukoliko i sami budu učesnici takvih programa, što će im, naravno, ubiti svaku volju i želju za učenjem i težim putem koji bi trebalo da pređu do uspeha.

I zato, nemojmo gledati na programe ovakve vrste isključivo kao na zabavu, jer oni su sve, samo to nisu. Društvo je zatrovano fenomenom na koji trošimo živce i novac, a i ono najvrednije, vreme koje treba da posvetimo bližnjima, druženju sa prijateljima, svojim hobijima i upoznavanju novih mesta i ljudi u realnom životu koji mi sami živimo. Treba da doprinesemo svojim sopstvenim uspomenama, posvetimo vreme vaspitanju naših najmlađih i promovisanju pravih vrednosti da bismo tako sprečili veće društvene probleme koji nas takođe tište.

 

Piše: Suzana Sjeničić, psiholog