Jedan vrlo pametan čovek mi je rekao da je škola imala smisla dok roditelji nisu ušli u nju. Ja ću se složiti. Stiče se utisak da nastavnici pod tolikim pritiscima nemaju pravo da reaguju ni na šta, na način na koji oni misle da treba, jer će trpeti neke posledice.

Roditelji vrebaju sa svih strana, prisluškuju časove, što ispred vrata, što preko pametnih satova, što putem raznih aplikacija. Vrlo su spremni i na davanje metodičkih saveta.

Ali još gora pojava poslednjih godina su roditeljske viber grupe. Kada sam po prelasku iz jaslica u vrtić prvi put ubačena u jednu takvu, bilo je to jednim lepim povodom. Radilo se o kupovini novogodišnjih poklona za naše mališane, a u pitanju su bile razne edukativne igračke koje bi oni posle koristili u vrtiću. To je bilo lepo i korisno. Međutim, kako je vreme odmicalo, bilo je tu i prepucavanja, pametovanja, kao i bezbroj različitih ideja i neslaganja oko kupovine poklona za vaspitačice. Uglavnom predloga onih koji se nikad ne bi ponudili da se angažuju oko nabavke istih, ali će vrlo da se ne slažu i kritikuju one koji se trude.

Pripreme za putovanja na rekreativnu nastavu i izlete i kupovinu artikala sa spiska vaspitačica za duža putovanja, nemam snage da prepričavam.

Ono što je npr. zgodna stvar kod tih grupa je da lako možete da obavestite roditelje o proslavi dečjeg rođendana. Ali nimalo lepo je to što velika većina tu prisutnih roditelja ne nalazi za shodno da vam dolazak potvrdi ili otkaže. Poneki fini čovek pošalje i link sa slikama sa rođendana svog deteta. Osim rođendana i pronalaženja izgubljenih dukseva i udžbenika, većina sadržaja u tim grupama su nonsense, bez kojeg smo živeli i obavljali sve i svašta i pre. Ovako mi se čini da one uglavnom služe da se stvara zla krv među roditeljima i da se podržavaju međusobno oni koji ispijaju kafe i van grupe.

Zaluta tu i poneka poruka ogovaranja nekog iz grupe, poslata nekom privatno, van grupe, pa se brže bolje iste brišu. Uglavnom ih neko pre brisanja vidi. Ponekad i skrinšotuje.

Izgine se da se sakupe brojevi i grupa formira, ali posle počne da smeta ako dođe do tematizovanja bilo kakvog problema. Pa se pojedinci anonimno žale direktno vaspitačima ili nastavnicima. Ili se vređaju deca drugih roditelja bez imenovanja, a ispostavi se da je taj koji vređa uvredio upravo svoje dete, nakon što se utvrdi da je ovog puta ono bilo krivac. Bez naknadnog izvinjenja ostalima, naravno. Kad smo u potrazi za izgubljenim stvarima, imamo dve opcije: ili nas ignorišu i stvar se nikad ne pronađe, ili se uzbude pa svi redom moraju da napišu da to nešto nije kod njih, u svako doba dana i noći. Ako se potegne pitanje agresije, pa se javi neki roditelj čije je dete trpelo, većina skoči na njega, jer, odakle mu ideja da meša grupu u to. Kolektivna svest, dakle, nije ideja nečeg što se naziva grupom.

Kad su deca na rekreativnoj nastavi ili izletu, vaspitači gledaju da im sačuvaju glave, pritom pokušavajući da budu i fini puste u grupu poneku sliku. Nečije dete nije na slikama iz prve ture, idemo, kreće drama. A onom tamo nekom se ne sviđa šta su mu obukli. “A zašto je ona smrknuta na svakoj slici?” Onda imamo u pola jedan noću: “Da li ste moje dete budili da ide u wc?”

Ako neko slučajno u grupu pošalje nešto korisno vezano za obrazovanje ili obavesti auditorijum o zanimljivostima za decu u gradu, odziv je smešan.

I tako. Razmišljam da li je i ovo zaista problem mentaliteta i ignorisanja svega što je važno, a bavljenja samo trivijalnostima tipa konzumerizma, preterane dokonosti i opsesije i ne znam čega sve još. Svi su izgledi da nismo baš svesni da smo u problemu. Mute.

Piše: Frau Marin