Skoro sam ovu rečenicu napisala u prepisci sa jednim čovekom kojeg veoma cenim i poštujem. Razgovarali smo o svim nedaćama koje su naš narod zadesile, što me je nateralo na razmišljanje o tome zbog čega deca nemaju detinjstvo kakvo zaslužuju, zbog čega su odrasli zatrovani gorčinom, strahom, depresijom, zbog čega je društvo poremetilo standarde i vrednosti. Zbog čega se ono toplo, srpsko u nama gubi? U čemu nam se to guši vera u ljude, u Boga, u sebe, čemu smo to dozvolili da nas obuzme i pohara ono što u nama najviše vredi?

U Sjedinjenim Američkim Državama prošlog meseca ubijen je Džordž Flojd. Na samrti je izgovorio rečenicu, toliko jednostavnu, a toliko prodornu: “Ne mogu da dišem”. Od tada, razmišljam o tome šta nas to guši i dolazim do zaključka da nas guši sve ono protiv čega se ne može, a protiv čega se mora. Daj čoveku vlast, daj mu moć, pa ćes videte kakav je. Sa te pozicije koja ga postavlja više od tebe, spustiće koleno, čizmu ili pendrek, i ugušice sve ono za sta se boriš. Reći ćeš: “Ne mogu da dišem”, ali će te on nemilosrdno stegnuti još jače. Ugušiće te ne samo stisak njegovog kolena, već godine nepravde koju trpiš. Ugušiće te poslodavac, biro, sopstveni novčanik, zarđali bolnički krevet, loša bolnička hrana, “Zadruga”, starlete, poštar koji donosi plavu kovertu jer ni ovog meseca nisi mogao da priuštiš struju koja ti pripada.

Godine nepravde, opresije, depresije, regresije, anksioznosti, borbe, osuđivanja, krvi, znoja, rada, nerada, istorija, profesija, politika, zdravstvo, novinarstvo, starlete, rijaliti, bol, patnja, corona, maska, karantin, televizija, loše vesti, dobra kola koja vozi onaj koji dana za njih nije radio, deca koja umiru dok se milioni talože u džepovima tajkuna. Sve nas to guši. Poslednjim atomom snage borimo se za svoju decu, za svu decu, “za ćaleta”, za majku, za sestru, brata, komšiju, za dedovinu, pretke, Kosovo, crnce, istoriju koja se briše, lepo koje se zaboravlja, za maloletnike, buntovnike, i ponovo je dovoljno samo jedno koleno, na zemlji, na vratu, da sve to uguši. Mi nismo tikva bez korena, ali trulo stablo moramo menjati.

Patrijarh Pavle je jednom prilikom rekao: “Brodovi ne potonu zbog vode koja ih okružuje, već zbog vode koja uđe u njih. Nemojte dozvoliti da ono što Vas okružuje uđe u Vas i povuče Vas na dno”. Da bismo opstali u svetu u kome trenutno živimo, moramo se okrenuti onome što čini nas onim što smo. Pandemija i izolacija, dali su nam vremena da se dublje zagledamo u svoje duše. Da razmislimo o tome kako se osećamo u svojoj koži, svom životu, na svom poslu, u svojoj vezi. Da prečistimo neke stare fioke i odbacimo stvari koje nam više ne služe. Sada je vreme da te prazne fioke ispunimo nekim stvarima koje su nam dobro poznate, ali koje se nalaze u novom ruhu.

Iskoristite ovo veliko vreme promena da spoznate šta Vam to u životu ne odgovara. Šta je to što želite da promenite, a čemu želite da se posvetite. Osvrnite se na stvari koje su Vas u životu činile srećnima; vratite se molitvi, lepim knjigama, razgovorima u kojima uživate sa ljudima koji Vam prijaju. Dajte sebi oduška u svakom danu, uradite nešto sebično u čemu ćete pronaći spokoj. Izađite na protest, znajte zbog čega ste tamo, i u opšti haos unesite gram ljudskosti. Ukoliko svako od nas učini isto, biće to mnogo kilograma ljudskosti koja će nas ponovo ujediniti. Shvatićemo da smo svi jednaki, da svi imamo iste želje, da smo mi sami svoj lek. Ljudskost ce biti melem za ranu anksioznosti, depresije, straha koji svakodnevno proživljavamo. Ukoliko poverujemo u nju, i u to da će nas neko uvek pridržati za ruku kada osećamo da padamo, počećemo ponovo da dišemo punim plućima. Zbog ćaleta, zbog dece, zbog nas samih. Sačuvaćemo bagrenje.

 

Piše: Mr Suzana Sjeničić, psiholog i psihoterapeut