Pandemija je promenila zivote mnogih, na mnogo različitih načina. Neki ljudi su iskusili korona virus na svojoj koži, drugi poznaju nekoga ko se razboleo, neki ga, nažalost, nisu preživeli, dok je ekonomija znatno oštećena i veliki broj ljudi je iskusio finansijske probleme. Nažalost, po završetku pandemije, ne rešavaju se sva pitanja. Ostaju problemi sa kojima se tek treba suočiti, što zdravstvene, što finansijske prirode, ali posledice na psihičko i emotivno zdravlje podpadaju pod one najznačajnije.

Tokom pandemije, ljudi su imali veoma slične reakcije i ispoljavali slične simptome koji su se iz nedelje u nedelju menjali. Od prvobitnog straha i neizvesnosti, do shvatanja šta se zapravo događa, od motivacije i produktivnosti do depresivnih simptoma, od preko potrebnog odmora koji je izolacija omogućila, do želje za fizičkim kontaktom i spoljašnjim svetom, sve smo zajedno preživeli. Kao jedan. Sada kada pojedine zemlje mogu da odahnu, šta je za očekivati?

Post-traumatski stres – poput rata, pandemija izaziva veliki strah, anksioznost, neizvesnost. Strah od bolesti i smrti je svuda oko nas i ljudi počinju da iskušavaju simptome anksioznosti na bazičnom nivou; trenuci opuštenosti postaju retkost. Vesti, zvuk ambulantnih sirena na ulicama, strah od zaraze, strah od bliskosti sa drugim ljudima, hipersenzitivnost i konstantni oprez i svesnost o tome šta smo u datom trenutku dodirnuli, da li smo se zakašljali ili osetili neki drugi simptom sličan koroni, postaju okidači za simptome post-traumatskog stresa.

Anksioznost – da li je zaista gotovo dok nije gotovo? Strah i iščekivanje novog talasa, navika da proveravamo stanje na vestima, čitamo novine, obraćamo pažnju na svaku fizičku promenu i brinemo o tome šta će nam se dogoditi ukoliko izađemo na ulicu, veoma su povoljno tlo za razvijanje anksioznosti, koja će, verovatno preostati i po završetku pandemije. Previše emocija, nemogućnost za kvalitetno “pražnjenje” od istih jer su zabrane kretanja onemogućile i odlazak u teretanu, i kafu sa prijateljicama, i običnu šetnju po keju, bar ne na onakav opušteni način na koji smo navikli, dovode do “pucanja” koje prouzrokuje anksioznost i potencijalno, panične napade.

Opsesivno-kompulsivne reakcije – “Perite ruke!”, “Ne dodirujte se!”, “Dezinfikujte površine koje najčešće dodirujete više puta dnevno!” samo su neke od rečenica koje su nam urezane u misli i prešle u navike. Hoće li one dovesti do opsesivno-kompulsivnih poremećaja koji će naterati ljude da se preterano upuštaju u gore pomenute aktivnosti, plaše dodira sa drugim ljudima, razviju strah od bakterija i dodirivanja površina na javnim mestima? Hoće li rukavice i maske zaista postati neizostavni modni detalji ili će ih ljudi vremenom odbaciti kao ružno sećanje na tihi rat sa nevidljivim neprijateljem?

Paranoja – još jedan simptom post-traumatskog stresa: verovanje da će nam neko preneti virus ukoliko mu se približimo, neverica u ljude oko nas, upaljene mentalne lampice pri svakom kontaktu sa ljudima, pritom moguće posledice samoizolacije iz straha i verovanja da spoljašnji svet predstavlja večitu opasnost, mogu zaista prouzrokovati ozbiljne psihičke simptome na koje treba na vreme obratiti pažnju.

Ovo su samo neki od mogućih problema sa kojima bismo se u budućnosti mogli suočiti. Svakako, i pored njih, postoji i mnogo pozitivnih strana o kojima bi takođe trebalo  razgovarati. U svakom slučaju, pandemija je donela mnoge lekcije, tek će ih doneti još, a na nama ostaje da brinemo o sebi, da sve mogućnosti uzmemo u obzir i da čak i one zastrašujuće posledice iskoristimo u pozitivne svrhe. Ukoliko primetite bilo koji od gore navedenih simptoma kod sebe ili svojih bližnjih, obratite se stručnom licu što pre da bi se problem rešio dok je još uvek u ranim fazama. Tokom rada sa psihologom ili psihoterapeutom, naučićete kako da postojeće, naizgled prilično zastrašujuće simptome, okrenete u svoju korist.

 

Piše: Mr Suzana Sjeničićm psiholog i psihoterapeut