Sterilitet je tema koja se podjenako tiče oba pola. U proces lečenja steriliteta uključeno je mnogo ljudi, medicinski stručnjaci, porodica, bliža okolina, prijatelji. Svi se oni zajedno prepoznaju kao resursni izvor podrške tokom lečenja. Često se dešava da okolina gleda sa dozom neverice na parove koji nemaju dece. Postavljaju se raznorazna pitanja i vode polemike, ali se, nažalost, provlače i osude kada neko jednostavno ne može ili ne želi decu u zajednici. Mogućnost izbora uvek treba da ostane kao opcija svakoj osobi ili paru.

Za naš portal je svoju iskrenu životnu priču o problemu steriliteta, procesu lečenja i borbe za potomstvo podelila četrdesetsedmogodišnja dama, čiji inditet nije želela da otkrivamo.

Zdrava sam, a imam “problem”

„Saznanje da imam ,,problem” desilo se potpuno neočekivano, na redovnom ginekološkom pregledu na koji odlazim na svakih šest meseci. Imala sam 42 godine. Redovne menstruacije, bez ikakvih tegoba, brisevi na papanikolau test do tada su davali sliku poptupno zdrave žene. Tog dana, u ginekološkoj ordinaciji, dobila sam stidljivo pitanje od doktorke da li sam ikada i pokušavala da ostanem u drugom stanju?

U trenutku neverica! Zašto se ovo pitanje postavlja meni? Moj odgovor je bio negativan, nikada pre nisam pokušavala da ostanem trudna. Na predlog moje ginekološkinje krenula sam da se pripremam za laparaskopiju. U mesecima pripreme za hiruršku intervenciju (laparaskopiju) upoznala sam čoveka sa kojim sam po prvi put do tada poželela da dobijem dete. Uživala sam u trenucima koje sam sa njim provodila i psihički se pripremala za medicinski zahvat.

Moj životni moto je da u životu sledim istinu. Otvoreno sam sa svojim partnerom razgovarala o tome da je moja uloga majke izvesno-neizvesna.

Histerija hormonske terapije

Nakon godinu i po dana našeg zabavljanja, stigli smo do naše prve vantelesne oplodnje. Radili smo je na jednoj od privatnih klinika u Beogradu. Sve analize rezultata u tom trenutku bile su u redu. Proces pripreme za vantelesnu oplodnju je takav da pre same intervencije, u periodu od mesec i po dana, imate obavezu da pijete i hormonalnu kontracepciju. Na savet stručnjaka, primala sam 21 dan i hormonalnu terapiju, gde se na taj način postiže veći broj folikula u jajniku.

Pojedini trenuci terapije bili su na momente potpuno histerični, a već nakon nekog kraćeg vremena potpuno mirni. Opirala sam se igli koju sam morala da ubadam u stomak svaki dan tri prsta ispod pupka. Tada nisam mogla da žmurim kao što sam to činila pre, u situacijama kada bih se susretala sa iglom.

Nakon zavšene terapije, doktor je bio zadovoljan kako napredujem i u narednih 24h bila sam spremna da primim stop injekciju. Zakazali su mi punkciju folikula, odnosno probadanje šupljina koje nose jajne ćelije. Špric je bio srednje veličine, iz njega sam dobila četiri jajne ćelije, od kojih su dve bile pravilnog oblika i te dve su dobile glavnu ulogu da budu u procesu oplodnje.

Da iz kože iskočiš

Nakon samo nekoliko dana, pozvali su me iz klinike i rekli da dođem kako bi uradili transfer embriona. Od dana transfera, čeka se 15 dana da se sazna celokupni ishod. Verujte mi, to je bio najmučniji deo celog procesa! To je bio osećaj da iz ,,kože rođene iskočiš milion puta”. Ne znaš šta ćes sam sa sobom, legneš, ustaneš, jedeš, piškiš, gledaš, čitaš… Dok u tebi sve skače, preskače…

Prihvatiću scenario koji mi život napiše

Ove godine punim 47 godina, ušli smo u proces vantelesne oplodnje po treći put. Moj izabranik i ja smo se dogovorili, pored sve ljubavi, pažnje i međusobnog razumevanja, da će ovo biti i naša poslednja “bitka” u višegodišnjoj borbi za potomstvo.

Razmislili smo o svemu. Dve osobe koje ispunjava ljubav znaju da dete nije uslov za sreću. Ipak, dete je nadogradnja zajedničkog života. Sve što mi se dešava, ili ne dešava, i dalje je moj život, i ma koliko da sve znamo, uvek je važno širiti sliku, postaviti se iznad situacije. Ja živim i živeću, prihvatiću svaku opciju, život mora da ide napred.”

Piše: Bojana Ilić