Ima li išta gore od odlične serije koja je postala loša?

Svi smo makar jednom u životu osetili bol i razočaranje. I ne, ne mislim na ljubavne boli, mislim na posebnu vrstu razočaranja. Mislim na vezu u koju smo uložili godine i godine vremena, truda i ljubavi. Pogodili ste, reč je o razočaranju izazvanom lošim završetkom voljene nam serije.

Suštinski postoji nekoliko vrsta serija. Svima omiljena grupa su serije koje su ostale dobre od početka do kraja i nikad nisu omanule u poduhvatu da ispune naša očekivanja. Druga grupa su serije koje su bile jako dobre, ali su se negde usput izgubile i postale skoro negledljive. Treća su serije koje su jednostavno uvek bile loše i ovom prilikom ću se zahvaliti tržištu liberalnog kapitalizma jer ih je brzo sahranilo. Verovatno postoje i loše serije koje su postale dobre, ali one su skoro pa mitska bića pa se nikad nisam naučno uverila u dokaz njihovog postojanja. I na kraju, ali ne i najmanje bitna grupa, serije koje navodno niko ne gleda, ali ih, budimo realni, većina nas gleda, grupa popularna pod nazivom guily pleasure.

Serije koje izazivaju najveću fascinaciju i želju za istraživanjem su one iz druge grupe. Da pomenemo samo nekoliko nadasve ilustrativnih primera sa kratkim zapažanjima u zagradi: Game of Thrones (pritisak mi još uvek skoči za najmanje 50 mmHg kad se setim šta su nam uradili), House of Cards (vodič kako jedna individua može upropastiti projekat na kome je predano radilo stotine ljudi), Lost (nije potrebno da znamo baš sve), Grey’s Anathomy (Šonda, okončaj ovu agoniju), True Detective (dajte drugi naziv seriji kad promenite sve), Fargo (prva sezona dobra, ostale zaboravili da postoje) i This is Us (ne treba testirati granice patetike koje prosečan gledalac može podneti). Šta je ovde pošlo po zlu je pitanje od milion dolara. Možda nerealna očekivanja publike? Želja za što većim profitom? ŠTA???

Scenaristi i kreatori serija su u velikom problemu jer publika suštinski ne zna šta želi. Sa jedne strane, hoćemo da se završi onako kako mi mislimo da treba, a sa druge, želimo da budemo potpuno iznenađeni. Pošto su ove naše dve želje u totalnoj suprotnosti, nemoguće nam je udovoljiti. Zato scenaristi koji to pokušavaju najgore prođu. Istorija pokazuje da je „igranje na sigurno“ loš potez u ovoj igri nadmudrivanja. Ali u tu zamku je izgleda tako lako upasti.

Još jedan problem za scenariste je što se ponekad previše uživimo i doživljavamo seriju kao nešto „svoje“. Kažem problem, jer naša ljubav može biti posesivna i nezdrava pa kako to obično kod takvih ljubavi biva, poželimo da kontrolišemo predmet našeg obožavanja. Naš voljeni/voljena, u ovom slučaju TV serija, mora se tome odupreti, zauzeti čvrst stav i ostati veran sebi. Jer kao i u životu, ukoliko nekog promenimo, onda to više nije osoba koju smo zavoleli.

Vrlo često je glavni problem kako završiti seriju. Ukoliko želja za završetkom uopšte postoji. Nepotrebni nastavci su upravo to, nepotrebni. Kritičar La Republice je ovaj fenomen savršeno opisao pišući kritiku za La Casa del Papel. On kaže da iako svi želimo da znamo šta je bilo posle ne znači da nam ta želja nužno treba biti ispunjena. Glavni neprijatelj svim uključenim stranama je komercijalizacija. Ne morate baš da iscedite svaki dolar iz svoje inicijalno super ideje.

Ali ne brinite, nije sve tako crno. U tami kojom smo okruženi, svetlost nam pružaju neke zaista fantastične serije koje su to uspele ostati do poslednjeg kadra. Neke od tih blistavih zvezda su Breaking Bad, Veep, Friends, Sopranos, Downton Abbey (i film je super), Homeland, Mad Men i The Crown (nije još gotova, ali zaista ne vidim kako može biti loša).

U moru Game of Thrones-a i House of Cards-a budite Breaking Bad. Jer za uspešnu vezu je potrebna hemija, čista hemija.

Piše: Olivera Lazarević