U razgovoru sa prvorotkama, među koje spadam i ja, ne mogu da se otrgnem utisku da majčinstvo doživljavamo kao paradu koraka gde se svakom od njih sudi. Svako činjenje i/ili nečinjenje majke prolazi “stručnu“ ocenu, procenu, veštačenje Velikog Brata, tj. od majki koje su to bile pre pet, deset i više godina.

Verujem da smo sve bile u sličnoj situaciji u kojoj komšinica od oko 60 godina ispred zgrade, zagledana u kolica posmatra bebu, a ja strpljivo čekam neki komentar i posle nekoliko sekundi eto ga: “Beba treba da ima kapicu”. Nasmejem se ljubazno (tako su nas učili), a u meni “kuva“ i stid i zbunjenost i krivica, možda i koja psovka…Dva koraka napred i već se javlja sumnja u meni jesam li nemajka i premišljam se da li da se vratim do stana po kapicu.

Za nama su praznični dani kada se najviše viđamo sa članovina šire porodice i kada možemo dobiti najviše nepotrebnih komentara ili saveta koje nismo ni tražili. Samo se pitam gde da skladištim sve te informacije?

Možda smo previše razdražljive u ovo vreme, ili je to tako zato što “nam je prvo“, ili smo stvarno postale zaokupljene tuđim mišljenjem, te im dozvoljavamo da zbog njih rastu naši strahovi i pitanja radimo li ovo što radimo na dobar način? Moramo sebi priznati, koliko god to ne želimo, ako nešto ne ide kako valja, odmah se pali crvena lampica kao znak da nisi dovoljno dobra majka. Kada na to dodamo sa svih strana pristigle suprotne savete, toliko glasne, da poljuljaju majčino samopouzdanje i izazivaju osećaj stida i krivice, zbunjenosti i straha, e tada dolazi do erupcije osećanja i tada treba zastati i zaustaviti ih, podići zid i reći: Ovo je moj period i period moje bebe!

Ostavite me da nesavršeno radim ove divne stvari koje majčinstvo nudi.

Zato, ako se preispituješ u svakoj situaciji, znaj da si ti najbolja osoba za svoju bebu. Ti si izabrana da budeš majka svojoj bebi! Ti si hrabra, borbena! Ti si superheroj, bebin heroj! Sada znam i smem da kažem, kada ti se poljulja samopouzdanje zbog Velikog Brata, a ti pogledaj svog malenog i seti se da si mu TI bila kućica, TI na prstima proveravaš samo još jednom, iznova spava li, TI brineš da li je pokriven, TI ne dišeš da bi ga ušuškala, TI si umorna i iscrpljena i TI se raduješ još jednom novom danu sa svojim najmilijim. TI znaš za šta treba živeti!

Piše: Dijana Pešić