Rekla bih da je osećaj usamljenosti dosta opasan osećaj. Za nekoga ko je labilan može biti fatalan. Za neke druge pak, koji mogu svoje misli i emocije da izanaliziraju i postave stvari na pravo mesto, opet opasan, jer vodi u depresiju.

Bilo da se radi o usamljenost u braku, bilo kakvom partnerstvu, inicijalnoj porodici ili stečenoj, u kojoj god vrsti odnosa, pa i u prijateljstvu, usamljenost je stvarna.

Oduvek sam imala problem pripadnosti.

Pripadnosti kući u kojoj živim, zemlji u kojoj sam rođena, školi u koju sam išla, odnosima koje sam gradila. Život me je naučio da se ne vezujem lako za ljude, gradove, objekte i materijalne stvari. Sve dođe i prođe. Pa i život.

Iako sam hiper socijalna osoba, oduvek okružena ljudima, često sam se osećala kao da me ljudi mnogo umaraju. Da mi uzimaju energiju u galonima i nose je sa sobom.

Uvek slušalac u kome svi vide nekog smirenog čudotvorca koji leči i isceljuje njihove odnose, nezadovoljstva, sređuje im živote.

Ta uloga je došla spontano jer sam znala, pre svega, da slušam, a zatim je i urođena diplomatija učinila svoje.

Takođe, to što ne osuđujem postupake moje okruženje je dovelo do zaključka da sam “idealan prijatelj” i sva naša druženja su se pretvorila isključivo u njihove seanse, gde oni očiste svoje čakre i na mene prebace sve crnilo koje imaju, a onda, oslobođeni odlaze dalje.

Krivica je isključivo moja. Nemojmo tražiti krivce tamo gde ih nema.

Ljudi uzimaju sve što im se nudi. I onda kada im to nije potrebno, oni svakako uzmu jer ne košta. To je generalna ljudska potreba. Kao što kupuju zato što je jeftino, a ne zato što im je potrebno.

Jedno od najgorih osećanja u sebičnim odnosima je osećanje te užasne usamljenosti u braku.

Brak jeste veliki i svakodnevni rad. Borba na svojevrstan način. Ljudi se u toj borbi ponekad i izgube pa i udalje, ali mnogo je tužno kad je neko stalno tu, fizički prisutan, a zapravo ste vi konstatno sami.

Život se pretvorio u želje, htenja, konformizam i ugodnost svake vrste, pa partner u takvim oklnostima ne vidi i ne čuje vaš vapaj.

Ljudi koncentrisani na sebe i svoje potrebe prosto nemaju osećaj da vi na bilo koji način patite. Važno je da je njima uvek ugodno.

Ugodno u kvazi porodici, ugodno na poslu, bez preteranog cimanja oko bilo čega, dok vi podnosite gro stvari koje se možda ne vide odmah, ali u logistici života su itekako važne i bez njih porodica ne funkcioniše.

A vi ste tu jer…

  • Ne odustaje vam se lako.
  • Učili su vas da je brak kompleksna stvar i da treba dati sve od sebe kako bi potrajalo.
  • Sramota vas je da se razvedete.
  • I dalje ste optimista da će vaš partner videti da ste u tom odnosu očajni, a ne možete od partnera da stignete da dođete do daha, a kamoli nešto zaista i kažete.
  • Mislite da će rad na sebi koji konstanto praktikujete učiniti odnos boljim jer se do kraja trudite sa vaše strane.
  • Pričate, ali vas partner ne čuje, slušajući samo sebe i negujući svoje potrebe.
  • Nalazite načine i pokušavate da dođete do izražaja, ali se stvari opet ne menjaju…
  • Kažete da ćete se razvesti i partner vas detektuje, vidi, učini stvarnom, čak napravi minimalni ustupak, ali zapravo kratkog daha i vi ste i dalje sami.

Sami u odnosu koji je kompleksan, koji se suštinski pretvara u obavezu kroz vreme, a ne potrebu i želju i bivate lažno srećni u odnosu koji je dalek i u kom ste potpuno sami.

Iako ste ličnost koja ima ime i prezime, karijeru i svoj novac, i dalje ste tu i padate sve dublje u vrtlog lošeg osećaja da ste nekome savršen partner po svim parametrima društva, a da ste suštinski figura koja stoji sama u nekom imaginarnom svetu u želji da vas ta osoba primeti, čuje i napravi vam mesta.

Na kraju dana, svesni da trošite život na sebičnu osobu, pokušaćete da pomognete sebi na razne načine kako bi očaj sanirali, ali rana je preduboka da bi flaster pomogao. Znate šta vam je činiti.

Ja sam se jutros probudila bez izgovora. Idem da se istim potpisom, koji me je ovde doveo, iz ovog stanja oslobodim.

 

Piše: Sara Kru