Koliko puta čujemo da se ljudi žale kako nemaju dovoljno vremena za sebe. Sa jedne strane, ima smisla, svako će vam pomenuti ubrzan način života, nedostatak fokusiranosti, rastrojenost, milijardu obaveza i stvari koje jednostavno moraju da obave za druge, a ne za sebe. Opet, paradoksalno vreme za sebe je lakše naći nego vreme za druge, jer se sa sobom lakše možete naći, sebe uvek vodite sa sobom, nisu potrebni dogovori i telefonski pozivi.

Znam da nije isto vreme sa sobom i vreme za sebe. Može se desiti da ne pomislite na sebe satima, a da ste tu, naizgled prisutni, kao mrtvi provodnik za tuđe ideje i koncepte. Ipak, ako uspete da obrnete igricu, možda ćete shvatiti kako vreme sa sobom, uvek može biti i vreme za sebe. Ljudi traže ekskluzivno vreme za neki svoj hobi i strast, ljudi se ponašaju kao lenji student koji čeka pun sat da bi počeo da uči. Ljudi žele baš ta dva sata da imaju isključivo za ono što su zamislili.

Moguće je, uz malo svesti o tome, uživati i u saobraćajnoj gužvi i redu u pošti. Znam, neki bi me sada opsovali, ali mislim da to nije izgubljeno vreme. Ne mora da bude, ako umete sebe da zabavljate. Ljudi čekaju da ih zabavi neko drugi, a gotovo svako ima potencijal da prvo zabavi sebe. Koliko puta jedva čekam, iako sam naglašeno društvena osoba, da ostanem sama sa svojim mislima. Najviše volim da hodam gradom i razmišljam, zapravo da radim ono što su radili i Stari Grci. Kretali su se, šetali i mislili, i tom prilikom se ludo zabavljali. U redu u pošti ili slušam muziku ili neki zabavni podkast koji sam propustila ili se zabavljam gledajući kako su ljudi u redu odeveni, kako neko nosi mokasine koje su dušu dale za letovanje u Srednjoj Americi, a kako je ešarpa žene koja nervozno cupka stroga, ali izrazito elegantna. Eto, tako se ja zabavljam.

Da, to jeste vreme odvojeno za sebe. Treba preokrenuti saobraćajnu gužvu u svoju korist i ako dugo stojite u mestu, možda je baš to trenutak da izvadite hranu iz kese i lagano pojedete nešto. Kao italijanski mafijaši na filmu pustite sebi operu i pustite da vam se taj kanoli otopi u ustima. Dok nešto čekate, čitajte. Nikako da nađete vremena da čitate knjigu? Prevarite okolnosti i čitajte u zakrčenom prevozu koji dugo stoji, ili dok prijatelj kasni, a vi ste poranili. Gotovo svaki trenutak možete da iskoristite bolje, u nekom zadovoljstvu, radeći ono što volite. Ja volim da trčim, ali nemam uvek vremena, pa zato mnogo hodam tamo gde moram da stignem. Da, za to su potrebne patike, a ne potpetice, ali koliko često mi se dešavalo da jednostavno izađem iz trole i potrčim na posao, ovako razrovanim gradom.

Takođe, ima nečeg i u tome da napravite da sve bude baš onako kako hoćete. To je poseban gušt. Ja tako čekam da sve završim, kako bih se uveče okupala i sa sebe sprala dan. Znam da nije posebno zdravo, ali da, večeraću u krevetu, gledajući omiljenu seriju, mrviću po posteljini. To volim da radim, kao i da premotam emisiju na koju sam upala na pola, pa da se udobno sklupčam u krevet, utoplim i tada je gledam lagano, natenane. Ponekad ono što ne možete da postignete tokom dana, a mnogo volite, treba ostaviti za uveče, kad se sve smiri. Budite malkice sebični, a ako ne raspolažete vremenom, koristite te male trikove. Virdžinija Vulf je rekla kako je ženi potrebna ta sopstvena soba kako bi stvarala. Saglasna sam, ali mislim da je svima najpotrebniji oživljen on sam. Onda nije toliko važno ni mesto ni vreme, ako imate sebe i znate da se samozabavite. Da sebe odvedete u bioskop, ili na ručak  kada drugi ne mogu, da odete sami ako vam se nešto zaista gleda ili jede, da uglavite viđanje sa prijateljima, pa makar i na petnaestominutnoj pauzi.

Nedavno sam pokušala i uspela da se u tih petnaest minuta sa drugaricom ispričam na dve, tri teme, popijem malu kafu i tako sebi dam energetsku injekciju. Sve može, samo treba biti malo inovativan, malo manje isključiv, a malo više oslobođen za razne opcije. Zato ja upravo prestajem da pišem ovaj tekst i odlazim da sušim kosu i istovremeno čitam pesme Boba Dilana. Još jedan moj fetiš i ritual, sušenje kose i čitanje. I možda neka ukusna voćka u ustima. To je moja sinestezija, a vi izaberite svoju.

 

Piše: Ana Vučković Denčić