Da li se neko od nas u ovim trenucima očaja i beznađa, strepnje i neizvesnosti, dok sa maskama na licima gledamo kroz prozore svojih udobnih domova prazne ulice, plašeći se nepoznatog i nevidljivog i moleći za zdravlje naših najbližih, zapitao kako je sve ovo počelo i zašto se naša planeta, šarena i lepa, plava i vesela, ovako snažno pobunila i naljutila na nas i šta nam zapravo poručuje, čemu nas to uči?

Vidimo li mi dovoljno duboko i čisto, idemo li u sve ovo iskreno i dovoljno daleko? Kakav je ovo znak i kakva je poruka univerzuma za čoveka, za to sveto biće kome je podaren život i radost, sklad i lepota? Kako to sam bog toliko dugo žmuri i kako baš sada zna da se čovek odmetnuo i okrenuo protiv svoje istinske prirode i svrhe? Očigledno smo njegovo milenijumsko strpljenje prokockali i  možda došli do samoga kraja postojanja.

Svesno uništavamo prirodu, otimamo jedni od drugih bez trunke savesti, postajemo oholi, sebični i neosetljivi na sve oko nas, ne poštujemo nikoga i ništa živo što je stvoreno i bitiše u našoj blizini. Zlo je zašlo među ljude. Strah većinu nas vodi i kreira naše katastrofalne postupke, one koji polako i sigurno vode ka samouništenju.

Kazna za čovečanstvo i za sve nas, ona potpuno zaslužena koja se može zvati Korona virus, Cunami, Ptičiji grip, Sars, Nuklearni rat ili bilo kako, etiketa nije važna, suština jeste. Samo je pojavni oblik drugačiji, ali poruka je apsolutno ista: čovek mora konačno stati, čovek ne može otići toliko daleko protiv svoje prirode i protiv samog života, jer će se prirodne sile pobuniti i to sprečiti.

Zar je neko mislio da sve što se radi i naročito ono što se misli može proći neopaženo i nekažnjeno? Znamo da “neko” sve posmatra i dokaz je tu pred nama. Lažno je ubeđenje da na planeti nema dovoljno hrane, vode, slobode, zemlje i prirodnih resursa, da neko zaslužuje više nego drugi, da se međusobno moramo boriti i istrebljivati do uništenja, otimati jedni od drugih i jedni drugima želeti zlo kako bismo opstali.

Taj “neko” je zaustavio celu planetu i stisnuo pauzu na život, dao nam je neko vreme da dobro razmislimo o svemu i da se osvestimo i vratimo sebi, osnovama i korenima. Ovo su dani kada vidimo da nam svima zajedno ništa i nije važno za čim inače žurimo, ništa osim porodice i zdravlja.

U strahu su velike oči i sada iznenadna svest snažno udara u čelo svakoga od nas i pokazuje na koliko smo pogresnom putu bili. Sada makar svi imamo vremena da o tome u tišini dobro razmislimo. Nijedna bolest društva i nijedna pošast koja je poharala covečanstvo, nikakva prirodna katastrofa nije pomogla da izvučemo pouku.

Svaki put bismo se samo trgli trenutno, sačekali da prođe oluja i nastavljali po starom. Ovoga puta se to ne dešava ovde ili negde tamo, na drugom kraju planete, ovoga puta dešava se baš nama i svima u nasem dvorištu.

Za sve nas, ali i za buduća pokolenja, ovo je velika lekcija. Vreme će nam već pokazati i osvetliti taj put. Čovek će možda ponovo postati čovek i voleti svet i život oko sebe.

 

Piše: Aleksandar Ćosić