Na pitanja o roditeljstvu, ženama, odlasku u Njujork, životu izvan Srbije, odgovarao je Vukašin Štreker, koji je, kako kaže, prvo odlučio da u životu postane pisac.

Ko je Vukašin Štreker?

Ja sam Vukašin Štreker, a vi niste.

Čime ste se bavili pre nego što ste odlučili da postanete pisac?

Prvo sam odlučio da postanem pisac, ali su me život i ljudi prisilili na bavljenje raznoraznim iscrpljujućim, zatupljujućim, banalnim poslovima, koji su, iz nekog apsurdnog razloga, bolje plaćeni i društveno prihvatljiviji kao izbor zanimanja.

Kako je nastala Vaša prva knjiga?

Kao u vicu. Propali izdavač i propali pesnik iz Srbije radili zajedno na dokovima Njujorka. Izdavač je odlučio da se vrati kući i pruži sebi drugu, a pesniku prvu šansu. Izdavačka kuća je ipak bankrotirala, ali je moja književna karijera dobila platformu i odskočnu dasku. Još uvek sam u letu, ali sve mi se više čini kako me dole čeka prazan bazen. Veliki pozdrav za Aleksa.

Kroz Vaše društvene mreže (i romane), možemo da vidimo poznanstva sa dosta poznatih ličnosti iz Amerike. Donosi li Vam to neke benefite u životu?

Više od deset godina sam u “limo” biznisu. Vozio sam mnogo poznatih ličnosti iz sveta filma, muzike, sporta, pa čak i politike ili podzemlja… Iskreno, mnogo su mi draže mušterije nepoznati bogatuni, jer eliminišu paparace i fanove iz jednačine. Ipak, imao sam prilike da vozim i velike američke pisce, pokojnog Džima Herisona i legendarnog Bit pesnika Geri Snajdera. Razgovore s njima bih izdvojio kao nešto čega se rado sećam i što mi je mnogo značilo, pogotovo u tim trenucima.

Da li među Vašim knjigama imate favorita? Koja knjiga Vam najviše znači i na koju ste posebno ponosni?

Malo se više ponosim romanima, nego zbirkama pesama ili priča. Zahtevaju više vremena i truda, ali i hrabrosti.

Koji stih biste najpre podelili sa našim čitateljkama?

“neće je lagati samo ako ga ništa ne bude pitala”

Od 2003. godine živite u Njujorku. Kako ste zadovoljni svojim životom u Americi?

Flavio Rigonat mi je nedavno, ničim izazvan, rekao da sam “jedan srećan čovek”. Nisam imao pojma zašto mi je to rekao. Ali sam posle nekoliko dana zaključio da je bio u pravu. Mislim da sam u Americi postao čovek koji sam oduvek želeo da budem.

Kako ćete vaspitati svoje dete s obzirom na to da ste oženjeni ženom koja nije sa naših prostora?

Ne vidim nikakve prepreke u vezi sa tim. Dobro i zlo, pravda i nepravda su univerzalne kategorije. Naučićemo ga da ih razlikuje i da bude na strani slabijih.

Koliko su različiti brakovi sa partnerima drugih nacija u odnosu na veze sa osobom iz istog “sela”?

Mislim da uspeh zavisi od toga koliko ljudi drže do svoje kulture i običaja, vere, folklora. Ako su oboje zadrti, to ne može da izađe na dobro. Veze su dovoljno komplikovane i bez toga. Moja žena i ja se odlično zabavljamo ismejavajući jedno drugo u vezi sa stereotipima kojima pripadamo. Osim toga, verujem da se ljudi koji žive u Njujorku, hteli ili ne, posle određenog vremena izleče od tih boljki.

Mislite li da znate dovoljno o ženama? Šta Vas najviše fascinira u vezi sa njima?

Oduvek sam verovao da između muškaraca i žena nema suštinske razlike. Verovatno nisam u pravu, ali mi prija ta zabluda.

Može li se živeti od ,,pisarskog pera”?

Može se živeti i od prosjačenja. Piši iz hobija, radi nešto drugo.

Karkterišu Vas kao predstavnika urbanih pisaca i pesnika. Kažu da je takva i Vaša poezija – cinična, beskompromisna i ukorenjena u stvarnosti trenutka. Slažete li se sa ovim konstatacijama?

Stereotipi su retko u pravu. To je pojednostavljeni doživljaj stvarnosti. Mora mnogo da se čita i analizira da bi se doneo zaključak vezan za nečiji izraz, uticaje i slično. Ljudi pročitaju dve i po knjige i skloni su da vas svrstaju pod jednu od njih, neretko baš pod onu koju su pročitali do pola.

Da li je ljubav ta koja preovladava u Vašoj poeziji ili pak nešto drugo? Šta mislite, iz kojih tema se rađa najbolja poezija?

Mislim da u mojoj poeziji preovladava, pre svega, veliko čovekoljublje, ili se bar nadam da je tako. To je odgovor i na drugo pitanje.

Kako doživljavate sajam knjiga i književne večeri?

Ja sam odlazio na Sajam još kao dete, išao sam sve do skoro. Voleo sam taj prokleti Sajam knjiga. Poslednjih godina desilo se nešto što ja ne umem da objasnim, jer već dugo ne živim u Srbiji.
Najpovršnija komercijala pomešana s verskim fundamentalizmom i nacional- socijalizmom. Tako mi to otprilike izgleda. Ja odradim po jedno književno veče godišnje; kad mi izađe knjiga, dođem u Srbiju, i to mi je idealna prilika da okupim prijatelje i porodicu. Uvalim svima po knjigu i posle ih vodim na piće i klopu da potrošim duplo više nego što sam zaradio. Haha.

Kako se nosite sa kritikama, da li ih prihvatate? Koja je najbolja kritika koju ste dobili?

Obožavam književne kritike, pogotovo negativne. Redovno čitam Arsenića, Teofila, Jergovića…. Što je kritika otrovnija, to mi je slađa za čitanje, čak i ako se odnosi na moje knjige. Ima pisaca koji se osete uvređenim, pa pošalju svoje odgovore u redakciju. Potpuno odsustvo stila. Ja ne bih verovao takvim piscima. Posao pisca je da zadaje udarce, a niko nema pravo da zadaje udarce ako nije spreman da ih prima. Najdraže kritike sam dobio od svojih omiljenih domaćih pesnika – Zvonka Karanovića i Milene Marković. Zvonko mi je rekao kako je moje pisanje značajno zbog same činjenice da sam se “u kulturi hepienda odlučio da pišem o smrti”; dok mi je Milena jednom prilikom poslala poruku sledeće sadržine: “Pročitala sam ti zbirku. Uglavnom su hitovi. To je redak slučaj, čovek ima pola-pola, ili jednu trećinu hitova.” Ta mi je baš prijala.

Vaše poslednje izdato delo je ,,Izdah odrubljene glave”, objavljeno 2018. godine . Da li trenutno radite na nekom novom projektu?

Na jesen mi izlazi prva zbirka kratkih priča “Daleko od Menhetna”, u izdanju Književne radionice Rašić. A sledeće godine, u izdanju nove izdavačke kuće Enklava, koja se bavi isključivo domaćom poezijom, I “best of” pesama. Osim toga, radim na novom romanu.

Šta mislite o današnjim mladim piscima?

I ja sam jedan od njih, još uvek!

Piše: Bojana Ilić