U svom novom romanu Ana Vučković Denčić piše o smrti svog oca, njegove generacije koja polako nestaje, ali i o smrti Jugoslavije

Nisam od onih osoba koje nužno čitaju nagrađene knjige, ili one koje su u najužem izboru za nagradu, u ovom slučaju. Literarni ukus, kao i svaki drugi, kod bilo koga od nas se u većoj ili manjoj meri razlikuje pa se zato neretko pri odabiru sledeće stvari za čitanje oslanjamo na preporuke. Te preporuke su do mene stizale sa svih strana. I niko nije pogrešio preporučujući ovu divnu knjigu.

Yugoslav, roman u najužem izboru za ovogodišnju NIN-ovu nagradu, sentimentalna je priča o vremenu koje je autorka, a ujedno i glavna junakinja priče, provela sa svojim ocem koji je preminuo. To vreme se u najvećoj meri poklapa sa vremenom provedenim u Jugoslaviji, pa je za sve nas kojima bivša domovina nedostaje, Yugoslav toliko melanholičniji. Nestanak svog oca Ana zato povezuje sa nestankom Jugoslavije.

Autorka romana je kroz njega uspela da svog oca, koji liči na savršenog protagonistu neke filmske priče smeštene u vreme koje svim jugonostalgičarima nedostaje, učini besmrtnim. Ljudi poput njenog oca svoj život u Jugoslaviji ideališu i ta idealizacija neminovno nekad pređe i na nas koji se i ne sećamo tog perioda. Naša sećanja stoga obično budu pod uticajem njihovih sećanja pa vrlo često ne možemo razlučiti šta je od toga stvarno a šta ne.

Ana piše o nedostajanju stvari za koje obično ne mislimo da će nam toliko nedostajati. Može li čoveku, uopšte, nedostajati nešto što nije ni imao? Mogu li nam nedostajati doživljaji i osećaji koje ćemo tek doživeti i osetiti, ili pak oni koje nikad i nećemo? Naravno da mogu. Kad nekog ili nešto izgubimo, kako ona kaže, sa njim odu i njegovi maniri, načini na koje je nešto radio, njegov miris. I onda smo pomalo ljubomorni na sve ljude tih godina koji imaju sreće da su još tu.

Čitanje ove knjige je za mene bilo skoro pa transcedentalno iskustvo. Ana je uspevala da me ubaci u svoj i život svog oca. Osećala sam te boje i mirise. I shvatila da je za ateistu poput mene smrt nešto tako konačno i da je upravo ta konačnost čini tako tužnom. Kako ona kaže u prvom poglavlju koje u celini prenosim: “Smrt. Smrt je kad nekog dugo nisi video. I to je to.” Razmišljajući o bliskim ljudima koji više nisu tu, shvatila sam da ponekad, kad pomislim na one koji su nedavno otišli, u sasvim malom deliću sekunde pomislim da ću ih opet videti, a onda se setim da neću. Ta misao me rastuži. Potrebno je vreme da prihvatimo smrt. Nije da je ona nešto neprirodno, sasvim suprotno zapravo, ali je uvek neočekivana, jer koliko god da je neko star, uvek mislimo da može živeti još makar malo. Moja mama ima običaj da kaže da ću ja njoj uvek biti njeno dete i ja ću se uvek osećati kao dete dok god je ona tu. Želim da taj osećaj zauvek traje.

Skoro sam pročitala članak u kome autor kaže da svaka osoba pored ograničenog vremena za život, ima i ograničeno vreme za čitanje, odnosno da do kraja života svi mi možemo pročitati relativno mali broj knjiga u odnosu na sveukupnu svetsku izdavačku produkciju. Zato treba obratiti pažnju na kvalitet onoga što čitamo. U tom ograničenom broju knjiga koje ćete pročitati Yugoslav zasigurno treba da zauzme svoje mesto. Volela bih i da književnice dobiju makar malo više prostora na književnoj sceni Srbije i to ne radi ispunjavanja neke kvote ili smeštanjem u poseban žanr, koji bi  po svojoj prirodi bio diskriminišuć, već iz prostog razloga jer one to zaslužuju.

Piše: Olivera Lazarević

*Photo Ane Vučković preuzeta sa www.oblakoder.org.rs