Zalaženjem na mesta koja su našim precima bila prirodno okruženje, daleko od asfalta, osećamo da su se neke kockice ponovo sklopile u nama, čistimo negativno, osvešćujemo osećanja, ohrabrujemo se, podižemo entuzijazam, u skladu smo sa sobom i dobro nam je. Kada smo u velikom gradu, ophrvani obavezama, teško je pronaći mir, sebe, sabrati misli i osvestiti sve ono što želimo, jer nas ometaju slike onih izveštaja koji stoje na stolu i nikako da se srede i razvrstaju. Ometaju nas zvuci koji dopiru iz susedne kancelarije ili žagor klijenata, kojih u prostoriji ima million. Nervira nas osećaj stalnog pritiska da sve moramo da stignemo danas, kao da je danas jedini rok.

Treba naći način kako da se osećate dobro na poslu, i pored svih rokova, zahteva i pritisaka. Ipak, treba naći i “parvo” vreme za sebe. Jedan vikend, ili produženi vikend, proveden u prirodi može mnogo da nam znači. Izmeštanje iz trenutne situacije uvek prija, daleko od obaveza i pritiska. Vrlo je moguće da će vam naići nove ideje, da će se umiriti nemiri u vama i da ćete se vratiti sveži i odmorni, spremni za nove uspehe i nova poslovna i životna putovanja.

Zato treba naći mesto koje nije previše daleko, koje ćemo sebi moći da priuštimo, ali koje će predstavljati pravo izmeštanje iz trenutne situacije. U ovom trenutku, meni se Tara čini kao idealan izbor. Ova planina još uvek nije doživela svoj vrhunac popularnosti, te upravo zbog toga nema komercijalnog sadržaja i nije skupa. Evo zbog čega je još Tara moj izbor broj jedan:

Šta (ne)ćete videti na Tari

Glavna atrakcija Tare svakako je pogled koji se pruža sa Banjske stene. Šetnja od Mitrovca na Tari do Banjske stene traje malo duže od sat vremena. Čudno je što mi ovih sat vremena nismo ni osetili, jer vam pažnju skreće šuma koja je oko vas i nebo koje se nazire između svih tih krošnji. Ceo put disaćete punim plućima, rasterećni i slobodni. Pogled sa Banjske stene na kanjon reke Drine i jezero Perućac očarava lepotom i podseća nas na ono što smo zaboravili – da priroda ipak zna kako da sve uredi na najlepši način.

Tepih livada se nalazi takođe u blizni Mitrovca na Tari i svakako je nešto što treba obići. Nećete smeti da gazite po njoj, međutim, i zemljište pre samog reona tepih livade mekano je kao tepih i ima slične karakteristike, te će vam delovati kao da gazite po nekoj vrlo blagoj podlozi, koja polako tone pod vašim nogama. Inače, tepih livada je specifična jer je počela da nastaje još u ledenom dobu.

Tara je prepuna vidikovaca, a jedan od boljih, nakon Banjske stene, jeste i vidikovac Osluša. Na ovom vidikovcu postoje i klupa, kao i drvena kućica, a moguće je čak i raspaliti roštilj, što uglavnom nigde nije dozvoljeno na Tari. Sa ovog vidikovca pruža se pogled na Bajinu Baštu i Drinu.

Postoji još pregršt lepih mesta, a ukoliko ostajete duže, treba da se spustite i do jezera Perućac i da se popnete na Kozju stenu, sa koje se takođe pruža fasicinantan pogled. Setite se samo – gde god da krenete, važno je da uživate u tom putovanju, a cilj će, na ovoj planini, sam po sebi biti neverovatan.

Bićete srećni ukoliko na Tari ne vidite mrkog medveda. Naime, ovo je njihovo stanište i ima ih poprilično. Meštani kažu da su ih čak viđali u blizini kuća, a postoje i snimci kao dokaz. Ipak, ukoliko posećujete samo popularna mesta na Tari, mala je verovatnoća da ćete ih videti, a i mala je verovatnoća da će vam oni nešto uraditi. Naime, meštani su nas posavetovali da uvek kada idemo negde sami pričamo veoma glasno i stalno, jer su mrki medvedi već navikli na ljude i onda ih glasovi na neki način plaše, te se udaljavaju ako ih čuju. Zavlačili smo se i tragali za najboljim pogledima, skretali sa obeleženih staza, “lomili noge” na stenama, probijali se u jednom trenutku kroz grane, sami i bez igde ikoga, ali na medvede nismo naleteli.

Šta (ne)ćete čuti na Tari

Buka, automobili, žamor, zvuk kamiona, sirena, svađa prolaznika, ljudi u busu, glas šefa, koleginice ili kolege koji vas nervira, glas nervoznih klijenata – ovih zvukova i glasova u prirodi, tačnije na Tari, nema. Svaki put kada zađete malo dalje, skrenete s puta, nađete se među smrčom, jelom, klekom i borovima, čućete samo ono najbolje od prirode, ono najbolje od ove planete. Ako ste te sreće da idete s jeseni, pažnju će vam skretati šuštanje i puckanje lišća pod nogama, koje u tom periodu prekriva skoro sve staze i proplanke. Ovaj zvuk zna da odmara, da opušta. Mene, pak, podseća na detinjstvo i mir, a pritom budi osećaj istinske sreće, koju kao dete osećate svaki put kada vas odvedu u park i daju vam slobodu da trčite i igrate se onako kako želite. Za sve one koje opušta zvuk vode koja žubori, udara u kamenje, treba da znaju da će na Tari imati i ovo iskustvo. Tara je okružena kanjonom reke Drine, dok joj obronci streme ka dolini reke Đetinje. Postoji mogućnost odlaska čamcem do svojevrsne svetske atrakcije – kućice na Drini. Tako ćete najbolje čuti žubor, dodirnuti vodu, osetiti miris prirode i videti svu tu lepotu izbliza.

Šta (ne)ćete osetiti na Tari

Tenzija u vazduhu, pritisak, nemir, nemoć, nesređenost…Na planini, u prirodi,  apsolutno ste daleko od svega toga. Pažnju će vam skretati mirisi, cvrkut ptica, vetar koji vam prolazi kroz kosu i tada osećate ono pozitivno uzbuđenje i sreću što je konačno došlo do rasterećenja. Usredsređeni na korake, u iščekivanju toga gde vas sada vodi staza i koliko će lep biti cilj, apsolutno zanemarite sve ono što je ostalo u kancelariji. A to je i poenta – jer to su dani samo za nas, dani kada želimo da se napunimo elanom i pozitivnom energijom, koju ćemo kasnije kanalisati na prave načine. Dišite duboko, punim plućima, osetite dobre vibracije koje vam priroda nesebično šalje i prepustite se. Osetite trenutak, dobro ga zapamtite na koži i unutar svog tela, jer naše telo i te kako zaslužuje sve te doživljaje i osećaje, baš kao i naša duša.

Piše: Jelena Manojlović