Priznajem, malo me hvata panika od silnih linkova ka kulturnim online dešavanjima, jer ja, prosto, ne mogu da ih ispratim. Sa petogodišnjakom u karantinskim uslovima mama je i drugarica i drug i vaspitačica i logoped i kuvarica i kondicioni trener i voditelj kreativnih radionica i još mnogo toga.

Razmišljam kako da doskočim nemiloj situaciji, da i kad realno ne mogu, opet budem “kulturna”. I izvučem iz rukava – poeziju.

Zaista smatram da poezija može mnogo dobrog da donese savremenoj ženi. Pre svega  mislim na čitanje poezije. A ako ste od onih koje je pišu, ne moram mnogo da vam objašnjavam njena terapeutska dejstva.

Pesnik Čarls Simić u svom tekstu „Zašto još uvek pišem poeziju“, objašnjava kako u osmoj deceniji života mora da se pravda naokolo jer još uvek nije „prerastao“ bavljenje poezijom. „Izgleda misle da u tome ima nečeg strašno nepriličnog, pa čak i šokantnog, kao da se, u mojim godinama, zabavljam sa srednjoškolkom i idem s njom da vozim rolere.“

Ne čudi me Simić. To je opšte mesto kada je shvatanje poezije u pitanju. Poezija je „greh mladosti“, zaluđenost, zanesenost, mladalački bunt, patetika, želja da se dopadnemo, zavedemo…a sve to se radi u srednjoškolskim i studentskim danima.

Kad se samo setim koliko sam pesama napisala kao klinka…Ostali su zapisani, u nekim beležnicama iz studentskih dana, i moji poetski eksperimenti uglavnom posvećeni tadašnjim ljubavima: najviše slobodnog stiha i haiku forme. Sećam se da sam pisala da se odmorim od učenja, napravim kreativnu pauzu, napravim red u svojim emocijama, napravim od njega princa…Dobro, i da napravim od sebe zvezdu, jer sto posto mu niko nikada nije, niti će, pisati pesme. It`s only me.

Poeziju preporučujem ženama iz nekoliko razloga, a posebno sada u karantinu: zato što je kratka, pa za to malo slobodnog vremena koje tokom dana imamo (tj. nemamo), možemo da upijemo jedno umetničko delo u celosti. Zato što je sažeta i koncentrisana, kako emocijama tako i životnim istinama, pa čitajući samo jednu pesmu možemo da doživimo olakšanje i zadovoljstvo. Zato što je puna simbola, koji su i danas svuda oko nas, samo u žurbi ne stižemo da ih prepoznajemo i sebi objasnimo. Zato što u pokušaju da razumemo i protumačimo poeziju vežbamo fokus, a to nam je važno jer nam je dnevna pažnja obično rasuta na bezbroj velikih i malih stvari.

Pesnici sa kojima ću ja ovih dana da se družim su Popa, Crnjanski, Miljković, Raičković, Lalić, Antić, Bodler, Po, Ujević, Kamings…Sigurna sam da imate na policama svoje „klasike“ koje ste nekad citirale, prepisivale, učile napamet.

Kratka forma će spasiti ove duge dane koje živimo. I začiniti ih umetnošću.

Piše: Ivana Jovanović