Makedonski dokumentarac Zemlja meda, nominovan za najbolji strani film i najbolji dokumentarac na ovogodišnjoj dodeli Oskara, je remek-delo koje nikog ne ostavlja ravnodušnim.

Uvek mi je neizmerno drago kada film, ili štaviše, bilo koje umetničko delo, sa prostora bivše Jugoslavije uspe da ostvari značajan uspeh na svetskom nivou. Dokumentarac reditelja Tamare Kotevske i Ljubomira Stefanova je to sigurno uspeo, o čemu govore i pozitivne kritike najznačajnijih svetskih medija poput Variety-a, Guardian-a ili Newyorker-a. Dve nominacije na 92. dodeli Američke filmske akademije su možda i najbolji pokazatelj tog uspeha budući da se film Zemlja meda našao među pet najboljih filmova van engleskog govornog područja.

Radnja filma prati Hatidže, pčelarku iz Severne Makedonije koja živi sa majkom Nazife u napuštenom selu istočno od Velesa. Po rečima reditelja film je isprva trebalo da bude deo projekta za očuvanje životne sredine, ali je priča jednostavno bila previše zanimljiva, pa je film prerastao prvobitnu namenu. Nakon tri godine snimanja, tokom kojih je snimljeno više od 400 sati materijala, reditelji su napravili savršen film koji govori o odnosu prema prirodi i balansu kojeg se treba držati ne bi li se postigla ravnoteža sa ekosistemom.

Filozofija „pola za mene, pola za vas“,  koju Hatidže primenjuje u svom radu sa pčelama, pomaže joj da preživi bez narušavanja prirodnog toka stvari. Njene metode su tradicionalne i deluje kao da pčele i ona rade zajedno. Od novca koji zaradi prodajući med na pijaci u Skoplju ona uspeva da prehrani bolesnu majku sa kojom živi u jako skromnim uslovima, u selu bez vode i struje. Njih dve su turskog etničkog porekla i govore starim osmanskim dijalektom turskog jezika koji je danas teško razumljiv i za većinu Turaka. Uprkos teškim životnim uslovima, Hatidže je rođeni optimista i ne dozvoljava da joj okolnosti pokvare veru u bolje sutra.

Život piše najbolje scenarije pa se tako tokom snimanja pored Hatidže doseljavaju Husejin i Ljutvije sa svojih sedmoro dece i krdom goveda. Od početka se da naslutiti da donose haos sa sobom. Monotoniju i tišinu brzo zamenjuje vika i dreka najviše Husejina kome je skoro uvek neko drugi kriv za sve njegove nesreće. Hatidže je, naravno, isprva drago što, pored svoje majke i psa, sada ima još društva. Posebno se vezuje za jednog od dečaka koga vidi kao sina kojeg nikada nije imala.

Kao u pravoj igranoj drami, nevolja se može videti na horizontu kada Husejin krene da se raspituje o pčelarstvu. Uskoro mu stižu i košnice koje bi trebalo da proizvedu veliku količinu meda čiju je prodaju već ugovorio. Njegova želja da što pre zaradi novac će se završiti pravom malom katastrofom koja će ubiti većinu Hatidžinih pčela i narušiti prijateljske odnose između dve porodice. Uprkos ovome, Husejin nije negativac. On je samo čovek koji na sve načine pokušava da prehrani svoju porodicu koja živi u jednako bednim uslovima kao i Hatidže.

Zemlja meda je zato prava slika odnosa ljudi prema ekologiji. Neumerena eksploatacija prirodnih dobara, oslikana kroz Husejina, podseća nas na ono što manje-više vidimo na svakom koraku. U ovom mikrokosmosu koji je predstavljen u filmu, posledice su brzo vidljive. Ono što daje nadu je sposobnost prirode za samoobnavljanjem jer jednom kad remetilački faktor nestane, stvari se polako vraćaju na svoje mesto. Hatidže je u ovoj priči, a i inače, primer kako se treba odnositi prema životnoj sredini.

Tokom gledanja filma sam dosta razmišljala o siromaštvu i svim ljudima na Balkanu, kojih mora da ima puno, koji žive istim ili sličnim životom kao protagonisti Zemlje meda. Zanimalo me je gde je Hatidže sada i da li još uvek živi sama usred ničega, osim ruševina, brda i livada. Onda sam pročitala da su reditelji filma od svoje prve nagrade sa Sarajevskog filmskog festivala odlučili da joj kupe kuću bliže selu u kome živi njen brat, ali dovoljno blizu njenim pčelama. Film ima moć da menja živote. Zemlja meda je ukazala na probleme siromaštva koje je daleko od iskorenjenog, čak i u Evropi, ali je uspela i da donese stvarnu promenu na bolje ovoj neverovatnoj ženi. Zato ću, između ostalog, iz sveg’ srca navijati za ovaj film u noći između 9. i 10. februara.

 

Piše: Olivera Lazarević