Septembar je 2019. godine. Do pre nekoliko godina septembar mi je uvek bio asocijacija na jesen i vreme kada treba da se oprostimo od leta. To septembarsko toplo jutro bilo je već četvrti put da ovaj mesec u Istanbulu i dalje smatram letom. Dok sam pakovala poslednje dokaze da sam nekada živela u ovom gradu i opraštala se sa nadrealnim scenama i likovima iz carigradskih sokaka, u mislima mi je ipak bila samo jedna ulica: Meclis-i Mebusan broj 85. Uputila sam se tamo, prema “Zidu srama”.

“Zid srama” (zvanični naziv “Bez naslova”) je u tom trenutku bila najnovija umetnička instalacija u gradu. Publika je potpuno spontano dala ovakav naziv naslućujući da joj je prostor za to dao sam umetnik. U pitanju je turski vizuelni umetnik i grafički dizajner Vahit Tuna. On je maestralno skrenuo pažnju na pojavu koje nije pošteđeno nijedno društvo, bez obzira na političko-ekonomski položaj, dominantnost jedne od religija, vrednosti ili mentalitet negovan od strane kolektiva. Lokacija izvrsna: tik pored čuvene tramvajske linije, u naselju Orhana Pamuka, tamo gde haustore krase cvetovi jasmina i oleandera, nedaleko od džamije najmlađeg Sulejmanovog sina princa Đihangira, a rajska obala Bosfora bi i sama bila predivna… da pogled ne krade 440 pari ženskih cipela – za svaku od 440 žena ubijenih od strane supružnika 2018. godine u Turskoj.

Ova umetnička instalacija se nalazi na zidovima višespratnice – zgrade stambeno poslovnog tipa. Globalna statistika kaže da oko trećine žena doživi nasilje upravo od strane svog partnera, a oko 70% ukupnog broja femicida je izvršeno u porodičnom domu. Koliko je žena u zgradi, na čijim je zidovima ova instalacija, u tom trenutku bilo žrtva porodičnog nasilja?

Danas, već skoro dva meseca slušamo “ostanite kod kuće – budite na sigurnom”, znajući da je za mnoge ovo što smo čuli oksimoron. Karantin, policijski čas i stroge mere ograničenja kretanja su usporile širenje virusa i vode njegovom zaustavljanju. Međutim, gotovo sve zemlje beleže da su ove iste mere dovele do zabrinjavajućeg trenda porasta nasilja u porodici. Godine političkih nestabilnosti i konflikata na našim prostorima su nam donele značajno iskustvo koje potvrđuje da tokom kriznih vremena, bez obzira da li su u pitanju ratovi, prirodne katastrofe ili epidemije, rizik od rodno zasnovanog nasilja dodatno eskalira.

Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš je, povodom socio-ekonomskih posledica pandemije, saopštio da je proteklih nedelja u nekim zemljama zabeležen udvostručen broj žena koje traže pomoć zbog nasilja u porodici. Istovremeno, Komitet strana ugovornica Istanbulske konvencije (pun naziv: Konvencija Saveta Evrope o  sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i porodičnog nasilja), izdao je deklaraciju pozivajući države da svoje politike u borbi protiv pandemije usklade sa standardima i načelima Konvencije.

Disfunkcionalna dinamika porodičnih i partnerskih odnosa u vremenu samoizolacije, stresa i napetosti dobija vetar u leđa. Prethodno nagomilana frustracija i nezadovoljstvo, ekonomska nestabilnost i drugi problemi oživljavaju potencijal za nasilje, ili ga dodatno pojačavaju. Nasilna osoba postaje još nasilnija, a žrtva izloženija riziku kao nikada do sada. Iz tog razloga je dom za neke najNEbezbednije mesto na kom se može biti!

Kako je porodično nasilje obavijeno kanapima moći i kontrole, nasilnicima je prirodni cilj da izoluju svoju žrtvu i spreče kontakte sa širom zajednicom, a radi lakše manipulacije i sprečavanja traženja pomoći. Dugi policijski časovi i zabrana kretanja direktno pogoršavaju položaj žrtve. Iz Autonomnog ženskog centra 16. aprila su saopštili da su tokom prvog meseca vanrednog stanja primili tri puta veći broj poziva nego ranije. Ovaj podatak moramo uzeti sa rezervom jer neke žrtve, sada konstantno boraveći sa svojim nasilnikom, nisu u prilici da telefonom pozovu bilo koga i potraže pomoć.

Osećanje straha, stida, srama i nepoverenja su često glavni razlozi zašto žrtva ne prijavljuje svog nasilnika. Tokom vanrednog stanja je možda i ubeđena da se državne službe bave mnogo “bitnijim” pitanjima i bezbednošću zajednice, stoga će sačekati da sve ovo prođe. Mi, kao društvo, zaboravljamo da ne postoji bezbedna zajednica – ako nema bezbednog pojedinca. To je osnova koncepta ljudske bezbednosti koji se u međunarodnoj politici i akademskim krugovima izučava već preko 25 godina. Ti nemili osećaji straha i srama se ne odnose samo na strah od nasilnika, nego i strah od društva. Ako živimo u društvu koje na pitanja o ubistvima i silovanju žena konstruiše odgovore o mogućim zaslugama ili načinu odevanja kao provokacije, žrtva će imati strah od toga kako će biti percipirana u svom okruženju. Popularizacija mitova koji okružuju rodno zasnovano nasilje, stigmatizacija žene kao krivca i osećaj srama koji se tom prilikom rađa su često nepodnošljiviji od života sa nasilnikom. E, zato se neke žrtve odlučuju da ćute.

Gde je tu naša odgovornost? Dužni smo da pružimo pomoć onda kada to možemo i ukažemo na slučajeve porodičnog nasilja onda kada smo svedoci. Svi mi, posebno sada kada provodimo dosta vremena u svojim domovima, čujemo iz susednih stanova više nego što želimo. Tada ne treba da pojačamo televizor i okrenemo glavu – nego da još više obratimo pažnju i adekvatno reagujemo. Svako od nas tačno zna broj cipela koji bi bio na zidovima naših zgrada simbolizujući svaku ženu koja ovih dana preživljava pakao. Žmureći na sve ovo, udaramo temelje nekim novim i većim “Zidovima srama”, iako od društvene odgovornosti koju nosimo kao arhitekte – ne možemo pobeći.

Bitni brojevi telefona:

POLICIJA 192

Prijava nasilja u porodici 0800-100-600

Autonomni ženski centar

0800 100 007 – SOS telefon (radnim danima od 10 do 15 časova)

065 26 56 178 – besplatna pravna pomoć (radnim danima od 10 do 15 časova)

Mejlovi: zene.savet@azc.org.rs, pravnapomoc@azc.org.rs, kao i Fejsbuk nalog AŽC.

Sigurna kuća

0800 011 011 – besplatan poziv radnim danima 10-19 časova

011 2769 466 – radnim danima 10-19 časova

062 304 560 – noću 19-10 časova

 

Piše: Snežana Malić, master studija politikologije i međunarodnih odnosa na Istanbul Univerzitetu