Britanska komedija godine Fleabag donosi priču o svakodnevnom životu milenijalke sa kojom se svi možemo identifikovati

Fibi Voler Bridž je, u nedostatku boljeg izraza, „the woman of the moment“. Scenarista je dve jako popularne serije, kako kod publike, tako i kod kritike, koje su na ovogodišnjoj dodeli nagrada Emi trijumfovale u nekoliko kategorija. Reč je, naravno, o komediji Fleabag (u prevodu Buvara, ali ćemo koristiti originalni naziv jer lepše zvuči), i trileru Ubiti Iv (Killing Eve). Drastična razlika u žanru nam pokazuje koliko je Fibi talentovan scenarista i ja se lično jako radujem Bondu koji ona piše. Ona je pored toga i jako dobra glumica, a Emi koji je za Fleabag dobila bio je samo potvrda da je svojom glumom nadmašila sve ostale koleginice, uključujući i kraljicu komedije Džuliju Luj-Drajfus.

Fleabag je, najkraće rečeno, priča o životu. A život kao život ima svojih uspona i padova. Narativ prati neimenovanu devojku u ranim tridesetim koju igra Fibi. Kroz ukupno 12 polu-časovnih epizoda u dve sezone provuklo se mnogo više tema nego što bi se moglo pomisliti. Od komplikovanih porodičnih odnosa sa sestrom, ocem udovcem i pasivno agresivnom maćehom (koju igra sjajna Olivija Kolman), žaljenja za mrtvom prijateljicom, disfunkcionalnih odnosa sa muškarcima, do ekonomskih problema sa kojima se susreću preduzetnici u metropoli poput Londona. Svako od nas se mogao poistovetiti sa makar nekim aspektom njenog života, što seriju i čini tako realnom i prijemčivom za publiku.

Druga sezona serije je, mora se priznati, bolja od prve. I to ne samo zbog širom Interneta popularnog „zgodnog sveštenika“ (hot priest), koga glumi odlični Endrju Skot. Naš glavni lik je u ovoj sezoni ozbiljniji, krenulo joj je u poslu i konačno je uspela da pređe preko griže savesti koju oseća zbog njene bizarno nastradale prijateljice. I dalje je, doduše, detinjasto naivna pa verovatno nikom nije bilo iznenađenje što je statuu, koju joj je sestra rekla da ne dira, razbila tri sekunde nakon toga. U sceni sa psihoterapeutom ona sama definiše sebe priznanjem da je većinu odraslog života provela koristeći seks da ispuni zastrašujuću prazninu u svom praznom srcu. Ovo je jedan od primera fantastičnog scenarija Fibi Voler Bridž.

Sezonu je obeležio njen odnos sa pomenutim neimenovanim sveštenikom. Samodestruktivna kakva jeste, ona će se svesno opeći, zaljubivši se u njega. Ta ljubav je, naravno, nemoguća, ali ništa manje stvarna i iskrena. Filmskim i serijskim štreberima će biti zanimljivo po prvi put videti rušenje četvrtog zida. Ovaj trik je savršeno uklopljen u narativ budući da je upravo sveštenik taj koji Fibi pita gde je to otišla dok se ona obraća nama, publici.

Poslednja scena je verovatno najbolja scena cele serije. Sveštenikov govor o ljubavi je neverovatan. Ipak, meni najdirljivije je njeno konačno priznanje da ga voli, na šta on odgovara da će je proći, dok sede na stajalištu autobusa, a iza njih je na staklu ćirilicom ispisano „živote“. Eh, živote!

Oni koji vole britanski humor u seriji Fleabag će zasigurno uživati. Duhovito inteligentne opaske i savršeni zapadno-londonski akcenat su doduše samo šlag na torti. Iza svega ovoga se krije duboko emotivna priča o poteškoćama jedne devojke da „uspe“ u životu u savremenom društvu koje uspeh vidi kao merilo sreće. Zato mislim da joj treba dati šansu jer će vam tih pet sati proleteti, a onda ćete, kao i ja, biti pomalo tužni jer je kraj.

Piše: Olivera Lazarević