Evo nas opet u strahu i iščekivanju nečega i ničega, ili u nadi da se to nešto neće desiti baš nama. Do kada ćemo tako, niko ne zna. A ne znamo ni kako ćemo dalje i sa tim i bez toga. Ali, znamo li kako se ponašamo prema drugima i da će i naše ponašanje takođe ostaviti traga i na drugima i na nama samima?

Ili su se sve ljudske i moralne vrednosti pogubile s gubljenjem čula mirisa i ukusa?

Nateralo me je sve što nam se dešava da se s ljudima družim na zoom-u, što privatno, što poslovno, da kamera zumira i mene i njih, ali i da ja i mimo toga zumiram ponašanje mnogih za koje sam smatrala da će uvek biti tu. Makar prividno. Ali izgleda da neće ni toliko.

Teška vremena odaju teške stvari. To sam ja, nažalost, još kao dete spoznala. Dete koje je 4 godine živelo okruženo najgorim ratnim dešavanjima i već sa 9 godina doživelo ljude u najgorim izdanjima. Dete, od kojeg su dojučerašnji prijatelji njegovih roditelja na ulici počeli da okreću glavu jer su mu se roditelji uzeli iz ljubavi, ne razmišljajući o tome da mešoviti brakovi jednog dana neće pripadati nigde. Dete, kojem nijedna strana nije pružila pomoć i podršku da izdrži i preživi, s jako malim brojem izuzetaka koji su to želeli ili su se, prosto, smeli usuditi. Ja sam tad sebi obećala da mi niko nikad neće moći zabraniti niti da se družim niti da pomažem ljudima do kojih mi je stalo. Tako je i danas i biće zauvek.

Sad se mom detetu u istom tom uzrastu dešava da me pita zašto nam se neki ljudi ne javljaju, kad su do juče bili tu. Jesu, ali u lepom, veselom i srećnijem vremenu i okruženju. Meni je sve jasno, ali sad sam u situaciji da učim njega životu, obazrivo, da mu ne bih stvarala predrasude, a opet, da shvati suštinu. Pokušaš jedanput, dvaput, triput da iniciraš kontakt, pa posle shvatiš da je možda uzalud ili suvišno. A razlozi mogu biti razni. Ima ljudi koji se možda plaše da će im neko nešto tražiti, a možda su i sami naviknuti da traže, pa tom logikom razmišljaju. Ali, ono što je mnoge s kojima sam razgovarala posle izolacije i tokom cele ove agonije kroz koju prolazimo, pogodilo, jesu promene raspoloženja, bezvoljnost, napadi anksioznosti i teško vraćanje u realnost i ponovne susrete s ljudima u stvarnom okruženju. I to je sve razumljivo, i ja sama osciliram. Ali, ono što meni nije razumljivo i prihvatljivo, jeste kritikovanje, napadanje i pametovanje prijateljima u teškim vremenima i situacijama, koje za nameru nema dobrobit nego je jasno proizašlo iz ličnih frustracija. A to, osim što će nauditi tom koji je napade istrpeo, sigurno neće pomoći ovom prvom niti da prebrodi probleme, niti da se bolje oseća. A sve zato što često ne želimo ni sebi a ni drugima da priznamo da nam nije dobro ili da nam loše ide. To je valjda i do mentaliteta i do vaspitanja, da je sramota da ti je loše. A nije sramota da povređuješ time druge. Niti je sramota komentarisati tuđe izbore i stavove i smatrati da su samo tvoji ispravni. Kritikuju se izbori i postupci, ali nema saveta kako bi moglo bolje. A ako se suprotstaviš, ideš na blok.

Blok je ovih dana vrlo popularno rešenje za sve što ti smeta, što je bilo i što dolazi. Nekad je međufaza bila “mute” i “hide”, sad smo postali mnogo odlučniji i efikasniji u tom smislu.

Ali, da pomognemo jedni drugima ili budemo tu jedni za druge u svakojakim okolnostima, to nam je sve ređe efikasno, a sve češće “seen”.

Piše: Frau Marin